Када је летео Полетарац

Многи и данас сматрају да је „Полетарац“ био нешто најбоље што се икада издавало за децу на просторима бивше Југославије.

Часопис „Полетарац“ излазио је у Београду, од јуна 1973. до јуна 1975. године. Издавач овог часописа био је Атеље за издавачку делатност новинско-издавачког предузећа „Борба“. Главни и одговорни уредник часописа био је књижевник Душан Радовић. Чланови редакције часописа били су Драган Лукић, Милован Данојлић, Добрица Ерић, Љубивоје Ршумовић, Радослав Зечевић и Душан Петричић. Укупно је изашло 19 бројева – око 1.600 страница у великом формату.

Комплименти из Европе

  „Било нам је жао деце, наљутили смо се и направили „Полетарац“. Он је толико другачији од свега што се код нас радило за децу!“ објаснио је Душан Радовић настанак овог дечјег часописа. Тачније, његов повратак. „Полетарац“ је, заправо, био први послератни дечји часопис, али није имао среће, јер се угасио 1969. године. „У међувремену, у Србији су се појавили неки листови, који ни изблиза не могу да задовоље ни потребе деце, нити да на добар начин репрезентују књижевност која постоји. На друштвену иницијативу, „Полетарац“ је обновљен, с амбицијама да буде бољи и да окупи око себе највредније сараднике из целе земље. И ми смо направили лист на много страна, с најеминентнијим сарадницима. Добили смо много комплимената, не само у земљи, него и у иностранству, јер, по речима неких обавештених странаца, такав часопис у Европи не постоји. Међутим, требаће још много времена и новаца, да се код нас разбију неке предрасуде и отпори. Код нас још увек највећи тираж имају лоше ствари,“ казао је Радовић.

Тим снова
 
Полетарац је у својој редакцији окупио писце и песнике за децу којима ни данас нема премца, али су на његовим странама гостовали и многи други великани (дечје) књижевности – Јован Јовановић Змај, Петар Кочић, Иво Андрић, Десанка Максимовић. Био је пример врхунског дизајна дечјег часописа, до данас непревазиђеног у Србији . Поред илустратора и карикатуристе Душана Петричића, који је листу дао визуелни идентитет, многи познати сликари и илустратори учествовали су у Радовићевом креирању дечјег часописа – Миодраг Мића Поповић, Љубица Цуца Сокић, Растко Ћирић, Предраг Кораксић.



Неразумевање од првог броја

Међутим, од првог дана било је много оних који нису веровали у њега. У „Борби“, која га је издавала, од првог броја су хтели да га укину. Као главни уредник, Радовић је добио собицу у коју је могао да стане невелики писаћи сто, а своје врхунске сараднике морао је да прима, практично – у ходнику. „Истовремено, на првом и другом спрату башкарили су се разни директори, уредници, помоћници, саветници и њихове секретарице, у великим кабинетима са кожним вратима, кожним фотељама, кожним троседима и кожним агендама. На питање зашто Радовићу не уступи свој кабинет, један од њих је искрено одговорио: Из ове коже се не може!“ писао је Милован Витезовић.

 

Лист за господску децу

 Из Југославије су на рачун „Полетарца“ стизале покуде – да је „лист за господску децу“, да објављује „рђаве песме“… Полетарац није наишао на пријем и одјек који су очекивали његови ствараоци, писци и ликовни уметници. Велики формат, модерност, концепт – све то је, чини се, било сувише слободно и неразумљиво за то време.
Радовић је говорио о отпору на који је „Полетарац“ наилазио у школама, о корумпираном тржишту дечје штампе, о издавачима који спретно подмићују наставнике, своје будуће аквизитере, како би ученицима „прописали“ читање њихових листова. „Неки уредници су у стању да непрестано јадикују у канцеларијама утицајних људи, да се растрче по установама кад затеба. Ја нисам био за то спреман. Нисам имао ни времена. Лако је овима о којима говорим – они праве листове тако што слажу причицу на песмицу, песмицу на причицу, без реда и смисла, додају неку вињетицу и то је њихово уређивање. Цео њихов годишњи посао се може обавити за недељу дана. Пристајем да све листове који се тако уређују, тако уређујем сам и бесплатно. Летње песмице у лето, пролећне у пролеће, зимске у зиму, и ето формуле. Зашто се напрезати, зашто измишљати, зашто окупљати маштовите цртаче, писце, наручивати решења, изуме, зашто трагати за новим и необичним, кад успева старо и обично?“

Испуштена прилика

 Радовић је закључио да је прављење тог листа био један претенциозан подухват. Није било друштвених услова да се тако нешто оцени, а онда прихвати и подржи. „Полетарац је морао бити угашен, јер није био регистрована вредност, овде где има много лажног образовања и лажног укуса и где се људи разумеју само у оно што је јавно признато и потврђено,“ рекао је Радовић једном. „Ми смо покушали да будемо строги и одговорни. Бирали смо, одбијали и враћали рукописе и илустрације, борили се, колико смо могли, да заиста створимо лист за „господску децу“. Међутим, победила је духовна сиротиња међу писцима и просветним радницима. Опет су били у праву они којих има више. Они које би угрозило завођење одговорности и морала. Да смо имали праве подршке, то би већ била дебела библиотека репрезентативних књижевних и ликовних прилога. Из тога је, даље, могло да се „храни“ много будућих уџбеника и приручника.То је била велика, али испуштена прилика,“ говорио је Душко Радовић о свом „Полетарцу“.

Одлазак у подруме бибиотека

Полетарац је пред свој одлазак у подруме библиотка почео да стиче европску и светску славу. Французи су намеравали да га праве у Француској, и Душан Петричић, његов илустратор, био је замољен да изради насловну страну француске верзије. Предосећајући скори крај часописа, Душан Радовћ је у броју за мај-јун 1975., на страни 2, предложио да „Полетарац“ више не буде месечни часопис, већ књига која би излазила сваког годишњег доба, у ритму природе – на пролеће, лето, јесен, зиму. Тај број био је и последњи.

Истоимена серија

Ипак, неколико година након гашења часописа, 1979. – „Телевизија Београд“ почела је са снимањем истоимене серије, направљене по часопису, а сценариста и режисер телевизијског „Полетарца“ био је Тимоти Џон Бајфорд. „Имао сам прилику да чујем његово мишљење о мојој адаптацији. Кад је прочитао сценарио, био је очајан – рекао да нема везе са његовом часописом и да не жели да буде асоциран са телевизијском серијом. Међутим, више од година дана касније, кад сам га случајно срео после почетка емитовања серије, пружио ми је руку и искрено честитао, са речима: Очигледно не умем да проценим сценарија!“ испричао је једном приликом Бајфорд.

Како до "Полетарца"

Дванаест година након принудног приземљења „Полетарца“, издавачко предузеће „Рад“ објавило је избор најбољих књижевних и ликовних, односно забавних и поучних прилога, у четири књиге насловљене онако како је замишљао Душко Радовић. Ни њих више нема на полицама књижара. Родитељи који нису имали задовољство да у детињству имају ове вредне књиге, и да их до данас сачувају за своју децу, могу их, уз мало среће, понекад пронаћи у антикварницама и на аукцијским сајтовима. Остали, ипак, могу завирити међу корице четири књиге „Полетарца“ и прелиставати их у електронској верзији, на сајту Српске дечје дигиталне библиотеке.

 

Приредила: Јована Папан
Текст преузет из магазина " Родитељ & дете"

(У тексту је коришћен материјал из књиге "На острву писаћег стола" Душана Радовића (Приредили Матија Бећковић и Мирослав Максимовић), као и из поговора Драгана Лакићевића књизи "Полетарац/Зима").