Интервју - Јасминка Петровић: Од читања се расте!

ОД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ
Аутор: Јасминка Петровић
Илустратор: Добросав Боб Живковић
Креативни центар 2012

Тамара не уме да чита и пише, а већ иде у први разред. Мама је очајна, тата се љути, али њу баш брига за слова. Сазнајте како су један деда, један опосум, једна Хајди, плус интернет, помогли Тамари да научи да чита и пише.

Јасминка Петровић

Јасминка Петровић је најпопуларнија и најпревођенија српска дечја књижевница.
Креативни центар објавио је неколико њених књига. У едицији Без длаке на језику изашле су књиге Секс за почетнике, Школа, Како постати и остати глуп, Бон тон. Најстрашнији дан у мом животу је роман намењен старијим основцима, за који је добила награду Раде Обреновић за најбољи роман за децу објављен 2006 године. Духовите збирке прича Риба риби гризе реп и Кажи тети добар дан намење су млађим основцима.
Неки од њених наслова нашли су и свој пут у свет. Приручник Секс за почетнике је најпопуларнији јер је преведен на двадесет и пет језика. 

За Детињарије, Јасминка Петровић говори о теми коју обрађује у својој новој књизи "Од читања се расте" - односу деце према писаној речи:

Јунакиња Ваше нове књиге је девојчица која није заинтересована за читање. Јако пуно сте у контакту с децом и младима, да ли они заиста данас не читају? И да ли све мање читају како расту?

У свакој генерацији постоје они који „гутају“ књиге, они који читају понекад и они који не хватају књигу у шаке. Чини ми се да у сразмери са животним убразањем опада број читача како код деце, тако и код одраслих. Књига захтева посвећеност, мир и концентрацију, а тога је све мање у нашим свакодневним животима. Мислим да је то велики изазов за нас писце. Ако желимо да задржимо читалачку публику морамо да пишемо квалитетна штива.

Судећи по манифестацији „Читалачка значка“ деца највише читају од другог до четвртог разреда. Када уђу у пубертет више их занимају симпатије него књиге, али ипак још увек залазе у библиотеке. Средњошколци „не знају где им је глава“ од суочавања са светом одраслих, те читају још ређе. Осим тога, није им баш сасвим јасно ни шта да читају – дечје књиге су прерасли, а књиге за одрасле су им недовољно познате. Студенти већ имају изграђен читалачки укус, али немају довољно времена, па читају књиге онолико колико им дозвољавају и испитни рокови. Ја мислим да ситуација није лоша, али може да буде и много боља. Ако желимо да подигнемо свест о важности читања, треба ојачати систем – од родитеља, наставника, библиотекара, па све до Министарства просвете и Министарства културе.

Сваки родитељ би волео да његово дете чита, макар онолико колико школа од деце захтева, али родитељи се често осећају немоћним да заинтересују децу за књиге? Како да родитељ створи у својој породици атмосферу која подстиче дете на читање, да га мотивише?

Психолози нам стално поручују да се деца не васпитавају речима него личним примерима. Ако родитељ чита књиге, читаће књиге и његово дете. Љубав према књизи развија се током целог живота, али су најважнији контакти с књигом у најранијем детињству. Прве књиге треба брижљиво бирати, најбоље заједно с дететом. Након прочитане књиге добро је да се поведе разговор, направе маске главних и споредних јунака, одглуме поједине сцене, измисле се неки нови догађаји у причи и сл. Важно је да књига детету донесе радост, да побуди радозналост, развије машту и добро је да одшкрине нека нова врата. Деца воле кад се родитељи играју с њима. Зашто се, рецимо, не би играли прављења породичне књиге о клемпавом зецу и љутитом жбуну?

Може ли писана реч да се такмичи са другим медијима, у ситуацији када су деца често потпуно препуштена "дигиталним бебиситеркама" од првих година живота? Стручњаци кажу да деца у мање развијеним срединама више читају, јер им је технологија мање доступна (видео игре, интернет)?

Ако се компјутер употреби на конструктиван начин, као што је то у причи од „Читања се расте“, он може да буде од велике користи. Захваљујући интернету и јакој жељи да сазна ко је опосум Хајди, наша јунакиња Тамара научила је да чита. У томе јој је највише помогао један деда из комшилука. Он је с Тамаром разговарао о различитим животним темама, био је с њом отворен, стрпљив и искрен. Када с децом проведемо квалитетно време и задовољимо њихове инетелектуалне, емотивне и креативне потребе, онда деца немају разлога да се „зомбирају“ испред екрана.

Гостуjући по многим библиотекама и школама по Србији, стекла сам утисак да су деца по мањим местима и селима отворенија за разговор, спремнија за креативне задатке, да су радозналија и опуштенија него деца по великим градовима. Ја мислим да узрок томе нису технолошка достигнућа, већ односи у породици. Деци је потребан ред, устаљени ритам, породична окупљања, разговори... а тога још увек има у мањим местима. Родитељима у граду бучи глава од обавеза и хроничног мањка времена. Они ће тако да укључе ДВД и пусте деци цртане филмове како би завршили своје послове по кући. Можда је решење да укључе децу у те кућне послове. Сетимо се како је то радила Мери Попинс.

Данашњи дигитални домороци тешко одржавају пажњу, да ли писац за децу мора о томе да размишља док пише? Како своје младе читаоце "увлачите" у причу? Такође, да ли је савремени дечји писац у опасности да се, зарад привлачења читалаца, сувише "тривијализује"?

Визуелни свет је много атрактивнији и снажнији од писане речи. Али ја верујем да деца увежбавају фокусирање пажње управо кроз читање. Све што их садржај дубље увуче у причу, они ће дуже бити „зароњени“ у књигу. То је наравно велика одговорност за дечје писце. Критеријуми за добру књигу су из дана у дан све оштрији. Књига треба да буде оригинална, мудра, духовита, едукативна, уметничка, раскошна, богато илустрована и поврх свега да није скупа. Осим тога, дечји писци немају баш неки статус у нашем друштву, тако да се углавном све своди на велики ентузијазам и рад из сенке. Бојим се да нам писци за децу не заврше као птице додо.

Шта је са фамозном лектиром, коју, чини се, нико више озбиљно не схвата, ни ученици, али ни наставници? Постоји велики јаз између данашњег књижевног укуса деце и школског програма, шта о томе мисле сами ученици са којима сте разговарали? Такође, да ли мислите да "класике" које данашња деца неће да читају треба избацити из програма?

Ако желимо озбиљно да се позабавимо лектиром, ја мислим да у разговор треба укључити ученике и наставнике, јер њих се ова тема највише тиче. Много пута сам се уверила, када се пред децу озбиљно постави неки задатак, они умеју да буду врло конструктивни, одговорни и самокритични.

Родитељи читају деци само док она то не могу сама, а онда књигу остављају да се сама избори за дечију пажњу, да ли ту греше? Да ли породице треба подсетити на институцију заједничког читања, некада врло популаран начин да се проводи време у друштву?

Мени је највећи комплимент кад чујем да су неку моју књигу читали наглас у кући. За сада рекорд води „Секс за почетнике“ књига која је у истом тренутку окупила три генерације, децу, родитеље, баку и деку. Сви заједно су читали књигу, мало се смејали, мало се стидели, мало причали и мало нешто ново научили.

Пошто је управо почео летњи распуст, имате ли неке предлоге за родитеље који би желели да се овог лета њихова деца више друже с књигом? Такође, можете ли да препоручите неке наслове или ауторе, како савремене, тако и оне који су Вама значили у детињству?

Бирање књиге спада у важне ритуале. Предња корица, задња корица, мирис књиге, наслов, илустрације, фотографије, белешке о писцу, поједине реченице, читави пасуси, општи утисак... Некад књигу изаберемо брзо и лако, као љубав на први поглед, а некад је тражимо цео живот.  

(Разговарала: Јована Папан)

Креативни центар поклања читаоцима Детињарија 2 примерка књиге "Од читања се расте". Како да учествујете? Оставите испод текста коментар и не заборавите да напишете и своју и-мејл адресу како бисмо могли да вас контактирамо. Игра траје до понедељка, 9. јула, када ћемо објавити резултате. Срећно!

Pin It Now!