Ко је газда у вашој кући? Прочитајте интервју са ауторком и освојите ново издање Креативног центра!

КО ЈЕ ГАЗДА У ВАШОЈ КУЋИ?
Написала: Невена Ловринчевић
Илустровао Марко Сомборац
Креативни центар 2012 

Реч газда понекад најбоље описује реалност ситуације и поделу моћи у породици: дете има већу моћ одлучивања од родитеља иако су они ти који брину о детету. Такво стање у породици исцрпљује родитеље и они неретко дижу руке од увођења своје деце у ред, осећајући се изморено и обесхрабрено и тражећи понекад оправдање у разлозима ван самих себе. У овој књизи родитељи могу прочитати о томе како и зашто долази до губљења ауторитета и упознати се са ефикасним методама које ће им помоћи да успоставе или поново стекну изгубљени ауторитет.

Невена Ловринчевић је клинички психолог који ради са децом и младима, и написала је више књига за родитеље које је објавио Креативни центар: Научите дете да спава, Клопке за родитеље, Дисциплина без батина, Научите да се љутите. 

За Детињарије, ауторка говори о недоумицама са којима се сусрећу родитељи, који желе да поврате свој ауторитет:

Из Вашег професионалног искуства, колико је времена и труда родитељима са проблемом ауторитета потребно да га поврате?

Колико ће времена бити потребно родитељу који је изгубио ауторитет да га поврати веома је тешко рећи. То ће бити условљено узрастом детета, темпераментом детета, темпераментом родитеља, уходаним обрасцима понашања и реаговања.. Ипак, најважнији корак на том путу мислим да би био онај, који се односи на прихватање сопственог ауторитета. Када сазнајно али и емотивно прихватимо своју позицију у породици и ауторитет који уз њу иде, ствари ће почети да се одвијају онако како треба.

Како одредити разлику између казне и постављања границе?  Чини се да многи родитељи мешају ове две категорије, и да, у жељи да НЕ васпитавају кажњавањем, деци постављају премало граница?

Веома је важно да родитељи не доживљавају постављање граница као кажњавање. Постављање граница је нужан предуслов за добар емоционални и социјални развој детета. Дисциплиновање које представља начин за постављање граница практично је процес учења. Тиме дете учимо који су то пожељни (нпр. дељење играчака, дружељубивост, лепо понашање за столом, самостално спавање и сл.), а које непожељни облици понашања (нпр. ударање, вређање, подсмевање, галама док причамо телефоном, бацање хране...) Ништа  више, нити мање од тога. Уколико је родитељ спреман да дисциплиновању углавном приступа на јасан, доследан и смирен начин, оно ће бити и лакше и делотворније.

Где престаје разуман обзир према дететовој (не)зрелости, и наше толерисање његовог понашања прераста у толерисање терора према околини? Често смо у прилици да чујемо да родитељи оправдавају ружно понашање своје деце према себи и другима, под изговорима као што су "уморно је" итд?

Иако родитељи често имају доживљај да се дете намерно понаша лоше да би их изнервирало, извело из такта или повредило, то је веома ретко заиста и случај. Деца се најчешће понашају неприхватљиво зато што је то понашање у складу са њиховим узрастом (што наравно не значи да родитељ у односу на та понашања не треба уопште да реагује!), или зато што је уморно или гладно, а веома често и зато што је тако научило. Ако детету најавимо да му у продавници у коју смо се упутили нећемо купити сладолед, а онда пред сандуком са сладоледом попустимо после мољакања, кењкања, плакања или бацања по поду, оно што смо дете научили (иако нам то никако није била намера!) је да је потребно да само довољно дуго плаче, бесни или кењка да би добило оно што жели. Потпуно је свеједно шта смо са дететом "договорили", много је важнији крајњи циљ и како је дете дошло до њега.  Дакле, да ли је после плача и бешњења добило сладолед или није. Негативна понашања која се на овај начин поткрепљују (иако то родитељ није желео) научена су као корисна и дете их примењује из тог једноставног разлога. Срећом по родитеље: за сваку навику има и "одвика"!

У књизи говорите о страху савремених родитеља да не погреше у васпитавању, а који их води у несигурност и губитак ауторитета. Како одолети том притиску који се намеће са свих страна, из медија, из институција, од стручњака, а који често код родитеља изазива утисак да је родитељство нешто исувише компликован?

Слажем се да понекад родитељство делује као сувише компликовано. Савети младим родитељима пљуште са свих страна: од бака, деда, тетки, комшија, кумова, пријатеља, књига, новинских чланака, медија... Није ни чудо што су родитељи веома често збуњени. Оно што мислим да је важно, је да родитељи буду свесни да савршени родитељи не постоје, да се не плаше да направе грешку, те да се труде да трагају за решењима која ће њима и њиховом детету највише одговарати. Универзална "исправна решења и истине" мислим да не постоје. То је као када бисте рекли да је једино исправно да родитељ буде висок 173 цм. Различити смо као особе и ми и наша деца, тако да оно што одговара мени и мом детету не мора да значи исто за вас и за ваше дете. Докле год постоји отвореност за добру комуникацију са дететом и спремност за промене, ствари ће се одвијати како треба. Наравно, зрнце здравог разума као главни филтер у односу на све информације које примамо биће одлична ствар! И коначно: као што је потребно да се трудимо да правимо што мање грешака у родитељству, не заборавимо и оно много важније: да уживамо у детету и у родитељству!

Имати децу за "газде у кући" данас није нимало необично, и родитељи ће се увек утешти тиме да ништа боље није ни у домовима њихових комшија и пријатеља. Како побећи из те модерне "матрице" којом се родитељи често чак хвале, или бар са симпатијама причају о терору који трпе од своје деце? Није ли родитељ који жели да поврати ауторитет помало и под притиском околине да "не искаче"?

Понекад родитељи који се хвале својим малим тиранима заиста тако мисле. Свака комуникација и убеђивање тог типа родитеља, да није добро да одређене одлуке у кући доноси или у њима равноправно учествује петогодишњак или десетогодишњак биле би, по мом искуству, чисто губљење времена. Онда када почну да уочавају проблеме, ако буду имали довољно увида у евентуалну сопствену улогу у тој неприродној подели одговорности у породици, са тим родитељима се може направити одређени помак набоље. Веома често, ипак, родитељи који се хвале својим тиранима крију се иза идеја о "равноправности и пријатељству са децом“. Наравно да пријатељство и једнакост нису исто што и блискост и подршка. Ово друго је неопходан услов за добар развој детета, а прво је баласт пре свега за дете, али и за целу породицу, који ће највероватније изазвати одређене проблеме у емоционалном и социјалном развоју детета. Родитељ који има потребе да поврати свој ауторитет зато што мисли да је то добро и за дете и за породицу, па и њега самог, не треба да се устручава због "искакања" из општег миљеа. Ако мислите да је нешто важно и потребно за вас и ваше дете, једноставно урадите тако!  Не треба вам за то ничија сагласност ни одобравање. Увек је добро чути туђа искуства, мишљења и савете, али је у крајњој линији одговорност за одлуке о томе шта је за ваше дете добро а шта није, управо и само на вама!

(Разговарала: Јована Папан)

Креативни центар поклања читаоцима Детињарија примерак књиге "Ко је газда у вашој кући?" Како да учествујете? Оставите испод текста коментар и не заборавите да напишете и своју и-мејл адресу како бисмо могли да вас контактирамо. Игра траје до понедељка, 18. јуна, када ћемо објавити резултате. Срећно!

На крају, ево и резултата претходне наградне игре Креативног центра. Примерак књиге освојио је коментар број 18: aleksandar_640@hotmail.com. Честитамо добитнику, кога ћемо контактирати на и-мејл ради договора око преузимања награде. Осталима - више среће други пут!

Pin It Now!