Нешто тражите?

недеља, 29. септембар 2013.

Како да деца сама одлуче да буду добра?

Одрасли који се суочавају са проблемима одгајања деце могу доста научити из Фридманове студије.

Одломак из књиге „Утицај“ Роберта Чалдинија (Вулкан издаваштво, 2012.) Текст преносимо уз дозволу издавача.


Социолози су утврдили да ми прихватамо унутрашњу одговорност за своје понашање за које мислимо да смо га одабрали без снажних спољних притисака. Велика награда је један такав спољни притисак. Он нас може навести да изведемо неке радње, али нас неће натерати да прихватимо унутрашњу одговорност за то дело. Због тога нећемо осећати обавезу према њима. Исто важи и за велике претње; оне могу подстаћи непосредну сагласност, али вероватно неће произвести дугорочну обавезу.
Све ово има важне последице на одгајање деце. Указује нам да никада не треба претерано подмићивати своју децу или им претити како би она урадила нешто у шта желимо да истински верују. Такви притисци ће вероватно произвести привремену сагласност са нашим жељама. Међутим, ако желимо више од тога, ако желимо да наша деца верују у исправност онога што су учинила, ако желимо да имају пожељно понашање и када ми нисмо присутни да применимо те спољне притиске, онда морамо некако средити да прихвате унутрашњу одговорност за радње које желимо да предузму. Експеримент Џонатана Фридмана (1965) даје нам неке савете шта да радимо а шта да не радимо у том погледу.

Тест са играчком

Фридман је желео да види да ли би могао спречити дечаке од другог до четвртог разреда да се играју предивном играчком само зато што је он пре неких шест недеља рекао да је то лоше. Свако ко познаје дечаке од седам до девет година мора бити свестан колико је то огроман задатак, али Фридман је имао план. Ако би могао прво навести дечаке да убеде себе како је лоше играти се забрањеном играчком, можда ће их то уверење спречити да се после играју њоме. Проблем је био натерати дечаке да поверују како је лоше играти се са изузетно скупим роботом на батерије.
Фридман је знао да ће бити сасвим лако натерати дечака на привремену послушност. Само је требало да му припрети тешким последицама уколико буде ухваћен да се игра. Фридман је рачунао да ће мало дечака ризиковати да се игра роботом све док је он у близини да спроведе оштру казну. Био је у праву. Пошто је једном дечаку показао пет играчака и упозорио га: „Није у реду да се играш роботом. Ако се будеш играо њиме, веома ћу се наљутити и мораћу да урадим нешто поводом тога“, Фридман је изашао из просторије на неколико минута. За то време, дечака су кришом посматрали кроз једносмерно огледало. Фридман је испробао овај поступак застрашивања на 22 дечака и 21 од њих ни у једном тренутку није додирнуо робота док је он био одсутан.

Претња (ни)је делотворна

Дакле, снажна претња је била успешна док су дечаци мислили да би могли бити ухваћени и кажњени. Наравно, Фридман је то већ претпоставио. Њега је, у ствари, занимало колико је та претња делотворна за усмеравање каснијег понашања дечака, када он више не буде у близини. Како би сазнао шта ће се онда догодити, послао је једну младу жену у ту школу око шест недеља након што је он био тамо. Она је изводила из учионице по једног дечака да учествује у једном експерименту. Не помињући никакву везу са Фридманом, отпратила је сваког дечака у просторију са оних пет играчака и дала му тест цртања. Док је бодовала тест, рекла је дечаку да се може играти било којом играчком у просторији. Наравно, скоро сви дечаци су узели неку играчку у руке. Занимљив је био резултат да је, од дечака који су се играли неком играчком, 77 посто одабрало да се игра роботом који им је раније био забрањен. Фридманова озбиљна претња, која је била тако успешна пре шест недеља, била је скоро потпуно безуспешна када он више није могао да је подржи казном.

Међутим, Фридман још није завршио. Мало је променио поступак са другим узорком дечака. Фридман је и овим дечацима на почетку показао пет играчака и упозорио их да се не играју роботом док он не буде у соби накратко јер: „Није добро играти се роботом.“ Овог пута, Фридман није превише заплашио дечака како би га страхом натерао на послушност. Једноставно је изашао из просторије и посматрао кроз једносмерно огледало како би видео да ли је његово упозорење довољно да се дечак не игра забрањеном играчком. Било је довољно. Баш као и код првог узорка, само је један од 22 дечака додирнуо робота у току кратког времена док је Фридман био одсутан.

Упозорење је било довољно

Права разлика између два узорка дечака појавила се шест недеља касније када су имали прилику да се играју играчкама док Фридман више није био у близини. Десило се нешто чудновато са дечацима којима раније није било строго припрећено да се не играју роботом: када су добили слободу да се играју било којом играчком коју желе, већина је избегла робота, иако је то била далеко најпривлачнија од пет расположивих играчака (остале су биле јефтина пластична подморница, дечја рукавица за бејзбол без лопте, ненапуњена пушка играчка и играчка трактор). Када су се ови дечаци играли једном од пет играчака, само 33 посто је изабрало робота.
Нешто драматично се догодило обема групама дечака. За прву групу, то је била Фридманова озбиљна претња којом је подржао своју изјаву да је играње роботом „погрешно“. Она је била сасвим делотворна док је Фридман могао да их ухвати ако прекрше његово правило. Међутим, касније, када више није био присутан да посматра понашање дечака, његова претња је била немоћна и његово правило је због тога занемарено. Јасно је да претња није научила дечаке да је играње роботом погрешно, него само да то није мудро радити док постоји могућност кажњавања.
За друге дечаке, драматичан догађај је дошао изнутра, а не споља. Фридман их је такође обавестио да је играње роботом погрешно, али није на то додао никакву претњу казном уколико га не послушају. Постојала су два важна резултата. Прво, само Фридманово упозорење је било довољно да спречи дечаке да се играју роботом док је он накратко био ван просторије. Друго, дечаци су преузели властиту одговорност за своју одлуку да се не приближе роботу за то време. Донели су одлуку да се нису играли њиме јер они нису то желели. На крају крајева, играчка није била повезана са строгом казном која би некако другачије објаснила њихово понашање. Према томе, неколико недеља касније, када Фридман није био у близини, они се и даље нису обазирали на робота јер су се променили изнутра тако да су веровали да не желе да се играју њиме.

Дозволити детету да преузме личну одговорност


Одрасли који се суочавају са проблемима одгајања деце могу доста научити из Фридманове студије. Рецимо да неки брачни пар жели да уреже својој кћерки у свест да је лагање погрешно. Оштра, јасна претња („Лоше је лагати, душо, и зато ако те ухватим у томе, скратићу ти језик!“) могла би бити делотворна када су родитељи присутни или када девојчица мисли да може бити откривена. Међутим, претња неће постићи већи циљ, и неће је убедити у то да не жели да лаже јер она сама мисли да је то погрешно. Да бисте то урадили, потребан је много суптилнији приступ. Мора се дати разлог који је довољно јак да је наведе да углавном буде искрена али не толико јак да то схвати као очигледни разлог своје искрености. То је тежак посао јер ће се тај једва довољни разлог разликовати од детета до детета. За једно дете може бити довољна једноставна молба („Лоше је лагати, душо, па се надам да ти то нећеш чинити“); за друго ће можда бити потребно додати нешто јачи разлог („... јер ако то урадиш, разочараћеш ме“); за треће дете ће вероватно бити потребно и благо упозорење („... и вероватно ћу морати да учиним нешто што не желим“). Мудри родитељи ће знати какав ће разлог деловати на њихову децу. Важно је користити разлог који ће на почетку произвести жељено понашање и истовремено дозволити детету да преузме личну одговорност за то понашање. Дакле, што је мање препознатљив спољни притисак који такав разлог садржи, утолико боље. Избор правог разлога није лак задатак за родитеље, али напор се исплати, јер ће он вероватно представљати разлику између краткорочне сагласности и дугорочне обавезе. Како је Самјуел Батлер написао пре више од 300 година: „Онај ко се сложи против своје воље, и даље исто мисли.“

Pin It Now!

1 коментар:

Блог о лепим стварима за децу - дизајну, дечјој одећи и моди, играчкама, беби опреми, књигама и сликовницама, филму и позоришту за децу