Нешто тражите?

среда, 13. новембар 2013.

Мамозофија: Зашто Џејми Оливер и ја не дајемо деци мобилне телефоне


Да у нашој породици нема тог јасног, изричитог правила да се телефон добија на крају основне школе, вероватно би нам живот био једна непрекидна излуђујућа расправа са децом.

Пише: Јована Папан


Џејми Оливер има ћерке на прагу пубертета и не дозвољава им да имају мобилне телефоне и налоге на друштвеним мрежама, ових дана читам у штампи. "Моја деца не смеју да имају мобилни. Најстарије ћерке, које имају 11 и 10 година, једине су у свом разреду које немају телефоне" каже Џејми.

Џејмију се не свиђа то што су друштвене мреже и мобилни телефони канали које родитељи тешко могу да надзиру, и одакле клинце вребају разне опасности.

Разумем га, пошто и сама имам двоје деце у истом узрасту која су такође практично једина у својим одељењима без мобилних телефона.

Зашто? Назовимо то конзервативношћу, практичношћу, опрезом... Не знам да ли Џејми Оливер има још разлога осим страха од тога да ће неко малтретрати његове ћерке, али ја видим разне разлоге да деци не дозволим мобилне телефоне. Свакако, видим и неке разлоге у њихову корист, али они први дебело преовлађују.

Шта ће им? За почетак, они нису превише потребни. Деци углавном служе за играње, а деца данас ионако имају превише играчака. Свакако могу да вас позову кад је то неопходно - од куће, од друга/другарице. У неким заиста ванредним ситуацијама, увек ће се наћи неко од одраслих са телефоном. Нећете свакако дозволити вашем детету да се шмуца у пустим крајевима по мрклом мраку, где нема никог коме би се обратило за помоћ.

Подстичу нагваждање - Само постојање мобилних телефона ствара потребу за непрестаним зивкањем, што је много изгубљеног времена. Све занимљиво што се детету десило у школи може да чека док се не видите код куће. Кад је телефон стално у руци, губи се способост стрепљења, чекања - све мора одмах, просто зато што може.
Заташкавају неодговорност - Ако је дете заборавило важну свеску, ужину, опрему за физичко - тим пре је добро што не може да вас зове упомоћ и тако свој проблем претвори у ваш. Нека почне да разишља!

Убијају емпатију - Нарочито ми се не свиђа да у ово доба кад не може да се живи од толиких екрана који нас окружују, деца са собом носе још један екран у који ће стално гледати. Деца више не умеју да разговарају, читају осећања са туђих лица, постају неосетљива према другима. Мобилни и други екрани појели су им оно време које је требало да потроше на развијање друштвене и емоционалне интелигенције.

Урнишу књигу - Нису појели само то - појели су и време за читање. Деца неће читати ако могу да гледају ТВ, играју игрице, преслушавају музику на свом телефону. Крај. Неће.

Укидају досађивање - Кад имају мобилни телефон, деца ће много ређе имати прилику да се досађују, а некако нисам убеђена да је досада лоша за дете - напротив, мислим да је много боље да им с времена на време буде и досадно, и да науче да буду сами са собом, без нечега што им стално одвлачи пажњу. Деци мора да буде досадно да би научила како да им не буде досадно. 

Увек превише коштају - Наравно, уопште не треба занемарити ни финансијски аспект. Телефон кошта, телефонирање кошта... Зашто породици натоваривати на врат још један трошак? Због тог рачуна, између осталог, мораћете више да радите и проводите мање времена са децом. Ствар је у принципу, не у томе колико је мали или велики овај трошак. Постоји још много "ситних" трошкова попут телефона који вам полако затежу омчу око врата и терају вас да трку пацова трчите све брже.

Деру уши - Кад деца немају телефоне живот је просто једноставнији. Једна ставка мање за размишљање, бригу, једна ствар мање да "насрће" на дететову пажњу и његова чула. Да, кад смо код чула, шта мислите како то зврцкање и трештање утиче на дететов слух? 

Хране конформизам - Мислите да је проблем то што ће се ваше дете разликовати од остале деце? Ма хајде, ионако сви ми покушавамо од тренутка рођења да од своје деце направимо нешто посебно, желимо да одударају од осталих... А док сигнете до узраста трећака - четвртака, кад почну озбиљно да желе мобилни, требало би да сте већ научили дете да аргумент "сви имају само ја немам" нема никаквог ефекта на вас. Ја обично на то одговорим "Да, само ти немаш зато што други родитељи мноооого више воле своју децу него ми" са најозбиљнијим изразом лица. Шта мислите, да ли ми поверују? Наравно да не, али престану да ме гњаве.

Нема контроле, нема компромиса

Што се тиче опасности које вребају из телефона, то вам је још и наслабији аргумент. Пошто, на жалост, сви остали родитељи хитају да својој деци купе телефон, телевизор, компјутер још док су у јаслицама, та огромна количина ђубрета, пронографије и осталог што се несметано изручује на децу већ је добрано изменила вршњаке вашег детета, оне са којима се игра, од којих учи, у чије куће иде и са чијим ко-зна-чиме-напуњеним телефоном ће се играти кад год му се укаже прилика.

Ипак, другачије је када дете има свој телефон. Онда у екран може да буљи по цео дан, не мора никад да остане само са својим мислима, развија навику да непрестано зивка чим му нека мисао прође кроз главу јер губи способност чекања. Не гледа у вас, не гледа у пријатеље, нема појма нити га занима шта други осећају. Не чита. Док му причате, оно у мислима храни Пуа или куцка поруке.

И да, немојте да мислите да можете детету да дате телефон, али под вашим условима и са органичењима. Зар заиста желите да већи део будног времена проведете у преговорима око тога колико треба да га користи, које апликације може да инсталира, колико кредита сме да потроши? Не можете то да контролишете. Тачка.

"Happy, happy, joy, joy" датум
На крају, када је коначно време да дете добије телефон?  Хм... мој муж је као "happy, happy, joy, joy" моменат  за клинце предложио крај основне школе и то смо прогласили породичним правилом. Ја нисам толико сигурна да знам шта ћу мислити о овој одлуци кад стигну у 7 или 8 разред, али морам признати да ми је његов став олакшао живот. Да у нашој породици нема тог јасног, изричитог правила да се телефон добија на крају основне школе, вероватно би нам живот био једна непрекидна, излуђујућа расправа са децом око тога кад је дошло време за мобилни. Имамо и ми душу.

Претходне текстове из рубрике погледајте овде.
_________________________________________________________________________________



Јована Папан већ годинама својим чланцима и колумнама коментарише и анализира разне важне и мање важне родитељске (и друге) теме. Писала је или још пише за часописе Мама, Родитељ & дете, Трудноћа, Нова српска политичка мисао, НИН. Радила је као уредник у часописима Нова српска политичка мисао и Родитељ & дете. Уредник је у часопису Кувајмо с децом и главни је уредник сајта Детињарије.




Pin It Now!

6 коментара:

  1. Svaka čast!Istina od slova do slova...

    ОдговориИзбриши
  2. I moja prabaka je odmahivala glavom kad su kupili radio, jer je smatrala da to svakako neće uticati dobro na razvoj njene dece. Previše isključivo. Na empatiju utiču jos minimum 10 faktora, a ja bih stavila mobilni na poslednje mesto. Naravno da je mnogo lakše roditelju da nešto zabrani, nego da bude prisutan u dečijem životu dovoljno da pomogne svom detetu da tokom odrastanja kontroliše sve te savremene načine komunikacije, umesto da one kontrolišu njega. Šta će se dogovoriti kad deca dobiju u ruke prvi put mobilni u pubertetu, u periodu kada hormoni divljaju i mnogo jednostavnije stvari ne umeju da iskontrolisu? Moje mladje dete ima 9 godina, ima mobilni, koji uzme u ruke iskljucimo kad treba da pozove nekog drugara, nas ili mi njega. Znaci, par puta nedeljno. Telefon nema igrica (da znaju roditelji da postoji i ta opcija), i više je prazan nego što je put - čisto da predstavim njegovu vezanost za gedzete. Čita, igra se, druzi se. Sat vremena dnevno moze da gleda TV ili da igra igrice. Rodtielji koji ne zele da ih deca "smaraju" ili ispituju, ili stalno nesto traze, lepo daju deci mobilni ili kompjuter da igra igrice. Opet, da li je problem u mobilnom ili u roditeljima? Dalje, (ne)odgovornost deteta apsolutno ne zavisi od mobilnog, nego od roditelja. Naći će već nacin da vas pozove ako je nešto zaboravio (pozajmice mobilni!), i ako ste vi tip roditelja koji trci da rešava decije probleme, onda je problem u vama. Nadam se da mogu da napišem ovde svoje razlicito misljenje i da će biti objavljeno.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se sa tim da deca ne treba da imaju pametne telefone, igraju igrice po ceo dan itd, da je to zaglupljivanje i nepotrebno gubljene detetovog vremena. Više sam za varijantu da se igraju na ulici, pa i unutra, kada nije vreme za ulicu, mnogo je kreativnije i zdravije. Ista stvar je i sa kompjuterima. Ponosna sam na to što moj sin zna osnove korišćenja kompjutera, zna da kucka na tastaturi, crta u Paintu, a ne zna šta je GTA, Call of Duty itd, malo sam zaostala u vremenu što se tiče novih igrica, ove su još iz mog vremena. Međutim, slažem se sa Milicom, mobilni telefon ne mora da bude pametan telefon, ili pak ne mora da se napuni kojekakvim igricama i može da se blokira internet. Moj sin ima nepunih osam godina, telefon koristi da pozove drugare, babu, dedu, tetku, nas, a ponese ga kada ide sa decom da se igra, ako to nije ispred naše zgrade, u blizini nema puno njegovih vršnjaka, pa mi je glupo da ga ne puštam, a sa druge strane me strah, jer tako mali ide dalje nego što je meni prihvatljivo i želim da mogu da proverim gde je i sa kim se igra, nisu uvek na istom mestu, kao i da mi javi da će biti kod drugara, ako ulaze unutra, a da ne mora da dolazi kući samo zbog toga ili da pozajmljuje tuđi telefon, između ostalog da ne pati što se razlikuje, protiv svoje volje... to su neki moji razlozi zbog kojih moj sin ima telefon... uvek sam za to da se dete nauči kako se koristi mobilni telefon, pa čak i android, da se objasni šta je dobro, a šta ne, zašto ne, a zašto da, razgraničiti kad je vreme za igrice, za igračke, za učenje, za čitanje. Dok uđe u pubertet već će biti svestan šta je za njega dobro, a šta ne, ovako mi se čini kao neka zabrana, koja im samo budi radoznalost i u pubertetu to može da kulminira, i kasno je da se kanališe... Tu smo i mi kao roditelji da kontrolišemo, usmerimo i ostalo... Takvo je vreme i mi protiv toga ne možemo, jedino možemo da se prilagodimo, svako na svoj način, i isplivamo normalni kako god umemo...

      Избриши
  3. Hvala na komentarima, naravno da su dobrodošli!
    Slažem se da ne treba deci sasvim braniti nove tehnologije, ali postoji velika razlika u tome da li je telefon dobilo sa 7 ili sa 12 ili 14 godina. U svakom slučaju, mislim da treba da postoji valjan razlog da bi ga dobilo, a činjenica da je to moda i da ga "imaju svi" za mene nije neki razlog. Mislim da danas roditelji stalno žure da im deca budu velika, nekad iz nestrpljivosti, nekad da ne bi "zaostajali" za drugim roditeljima, nekad samo zato što detetu ne umeju da kažu ne. Mobilni telefon je i obaveza za porodicu i trošak (vremena, novca, energije), i trebalo bi da ga dete zasluži svojom zrelošću, rezultatima... A pošto ga bukvalno sva deca imaju, to znači da su najčešće posredi neki drugi razlozi.
    Svakako da ima roditelja koji umeju da drže kontrolom detetovo korišćenje telefona, ali koliko vidim iz okruženja mnogo češći su oni drugi, koji ne stižu ili ne žele da znaju šta njihova deca rade za računarom ili na telefonu. Tako da je, po mom mišljenju, u proseku bolje da mlađa deca budu bez telefona. Ne zaboravite da, koliko god u pojedinim slučajevima to bilo ok, ako kupite malom detetu telefon, vi doprinosite opštem trendu, i na vas će se ugledati i oni roditelji koji svome detetu neće umeti da postave granice.

    Što se tiče tehnološke pismenosti, mislim da tu ne treba mnogo da brinemo, pošto bi današnje dete naučilo kako se igraju igrice ili šalju poruke čak i da ga pošaljete na vrh planine bez struje, interneta i mobilnog signala. Svoj prvi računar sam dobila sa 20 godina i jedva sam znala gde se uključuje, a vrlo brzo sam naučila kako se programira i napravila sajt za očevu firmu... Tako da nam tehologija nije neophodna da bismo naučili da razmišljamo, učimo, savlađujemo nove oblasti.





    ОдговориИзбриши

Блог о лепим стварима за децу - дизајну, дечјој одећи и моди, играчкама, беби опреми, књигама и сликовницама, филму и позоришту за децу