Да ли могуће одгајање без ауторитета? Зашто је размаживање и попуштање
патолошко васпитање? Шта се крије иза халабуке у јавности у вези са
телесним кажњавањем? Шта када је ТВ трећи родитељ?...
Арик Сигман тврди да постоје далекосежне последице начина на које васпитавамо децу и какву децу васпитавамо. По овом питању, Сигман је све више сигуран да су корени проблема у томе што данашња деца не усвајају ауторитет од родитеља и одраслих који треба да им служе као модел у друштву и да их социјализују. Тиме што смо уклонили границе које смо некада постављали деци и њиховим жељама, као и нашим абдицирањем из позиције ауторитета, чини се да смо управо ми, одрасли изневерили нашу децу, лишавајући их њихових основних потпорних структура. Арик Сигман је британски психолог и биолог, аутор запажених књига о утицају ТВ и алкохола на развој деце, предавач у школама.
Арик Сигман тврди да постоје далекосежне последице начина на које васпитавамо децу и какву децу васпитавамо. По овом питању, Сигман је све више сигуран да су корени проблема у томе што данашња деца не усвајају ауторитет од родитеља и одраслих који треба да им служе као модел у друштву и да их социјализују. Тиме што смо уклонили границе које смо некада постављали деци и њиховим жељама, као и нашим абдицирањем из позиције ауторитета, чини се да смо управо ми, одрасли изневерили нашу децу, лишавајући их њихових основних потпорних структура. Арик Сигман је британски психолог и биолог, аутор запажених књига о утицају ТВ и алкохола на развој деце, предавач у школама.
Аутор: Арик Сигман
Превод са енглеског: Корнелија Одри Ракић
Предговор српском издању: др Јован Мирић, професор Филозофског факултета у Београду
Стручни редактор: др Зоран Миливојевић
Издавач: Психополис, Нови Сад, 2012., www.psihopolis.edu.rs
Одломак из књиге:
Наука о размажености
Прво је што нам падне на памет када размишљамо о размаженом детету, да оно поседује превише материјалних добара, буцмастог је изгледа, лењ, са прешироким избором свега, и брза храна му је лако доступна. Наравно, све ово уопштено важи за нашу децу. Они су, у погледу материјалних добара и масног ткива, богатији и дебљи него икад пре и рођени су у благостању родитеља с високим примањима, који имају могућности и бенефиције за какве њихови бабе и деде никада нису ни чули. Ако је то случај, онда би дужничка криза и економска рецесија требало ускоро да зауставе овај најновији историјски наступ кварења деце.
Међутим, многи од нас већ знају да је ово само делић слике. Сасвим је могуће да неко дете буде дебело и богато, али да не буде уопште размажено. А још је већа могућност да дете има све те три карактеристике. И то се може извести на даљину и преко државних граница: Институт за развојне науке на Филипинима је 2008. поднео извештај како су Филипинци који раде у иностранству „изродили генерацију размажене деце и која велича моментално задовољење потреба“. Родитељи децу обично обасипају материјалним луксузом, као на пример мобилним телефонима, да би надоместили своје одсуство из породице, а затим узимају добар школски успех сопствене деце као показатељ успешности своје миграције. „Али у дубини душе имате особу која покушава да пронађе себе, осећај сопства.“. Иронично је међутим, што је размазити дете често последица прикраћености – посебно је то недостатак родитељске пажње – а материјализам је мамац који заварава и често га примењују родитељи који тиме прикривају своје родитељске подбачаје. Такође је много лакше указати на физичка материјална добра и тврду валуту или добру платну картицу као средства којим ће се размазити дете јер се оно апстрактније, попут пажње и личног контакта родитеља са дететом, теже остварује.
За разлику од модерних тема као што је ’самопоштовање’, мало је емпиријских студија и чврстих доказа да бисмо расветлили шта тачно подразумевамо под термином ’размажено дете’. Ово је делом последица чињенице да је термин променио значење, те је оно што смо некада називали неваспитањем или лошим понашањем, сада пажљивије преформулисано у ’недостатак социјалних вештина’. Мени се лично допада како звучи тај покушај дефинисања размажености у ставу: размажено дете је оно које има осећај да има право на нешто – ’Заслужујем шта год пожелим’ – дете са мање саосећања и разумевања, дете које је више заинтересовано за себе него за друге.
У овоме видим још једну димензију која појачава овај осећај заслуживања: повећана димензија моменталног задовољења жеља. То се може описати на још један начин, а то је смањена ’контрола импулса’ наше деце. Не ради се ту просто о детету које нешто жели; данас деца очекују да ће то и добити, и то много брже него раније. То се може објаснити као резултат културе по принципу ’кликни и погледај’ и ’кликни и купи’, тј. културе на монитору, али се и ово појачало великим померањима у родитељству, променама друштвених вредности и законодавства. Наравно, свако дете се рађа себично и као средиште свог сопственог универзума и без обзира на то да ли је то дете син Сократа или Парис Хилтон, или кћерка Јоце водоинсталатера, ми као родитељи морамо да обликујемо и социјализујемо душе, вредности и поступке наших племенитих малих дивљака, који вероватно немају нити једну мисао о осећањима других и чије понашање служи искључиво за задовољење својих потреба и комфора. Ово се заједно зове цивилизовање наше деце. Али за све наше напоре постоје препреке без преседана.
Полазећи од оваквог става да заслужују све, емоционалном непоштовању и ослабљеној контроли нагона произилази много оног на шта се жалимо и од чега се састоје чињенице и бројке из статистика о бољкама нашег друштва. Међутим, већина узрочника размаженог понашања потичу на веома суптилном нивоу. Нијансе у говору тела, као што је недостатак или одлагање гледања у очи, непоштовање у тону гласа, пауза у реакцији, све то може да укаже на фину промену у опхођењу и поштовању других. На нешто очигледнијем нивоу, рекло би се, налазимо непоштовање на тротоару, при чему се деца не помере у страну или не пропусте одрасле који туда пролазе. Данас је превише чест случај да брег помера зарад Малог Владара.
Када се у данашње време расправља о било којој осетљивој теми, интелектуална кукавица увек понавља обавезну мантру: потребу за ’закључцима заснованим на доказима’. Међутим, сваки прави научник схвата да иза реалне политике финансирања истраживања и слогана ’објави или нестани’ који скрива њихов интелектуални гето, лежи људско стање које се често тешко да измерити и где морамо да користимо своју моћ процењивања да бисмо донели закључке. Не постоји начин како да дефинитивно ’докажемо’ да су деца и млади људи размаженији, али зато има много доказа из реалних ситуација ако баш желите да водите дискусију са такозваним ’доказима’.
Превод са енглеског: Корнелија Одри Ракић
Предговор српском издању: др Јован Мирић, професор Филозофског факултета у Београду
Стручни редактор: др Зоран Миливојевић
Издавач: Психополис, Нови Сад, 2012., www.psihopolis.edu.rs
Одломак из књиге:
Наука о размажености
Прво је што нам падне на памет када размишљамо о размаженом детету, да оно поседује превише материјалних добара, буцмастог је изгледа, лењ, са прешироким избором свега, и брза храна му је лако доступна. Наравно, све ово уопштено важи за нашу децу. Они су, у погледу материјалних добара и масног ткива, богатији и дебљи него икад пре и рођени су у благостању родитеља с високим примањима, који имају могућности и бенефиције за какве њихови бабе и деде никада нису ни чули. Ако је то случај, онда би дужничка криза и економска рецесија требало ускоро да зауставе овај најновији историјски наступ кварења деце.
Међутим, многи од нас већ знају да је ово само делић слике. Сасвим је могуће да неко дете буде дебело и богато, али да не буде уопште размажено. А још је већа могућност да дете има све те три карактеристике. И то се може извести на даљину и преко државних граница: Институт за развојне науке на Филипинима је 2008. поднео извештај како су Филипинци који раде у иностранству „изродили генерацију размажене деце и која велича моментално задовољење потреба“. Родитељи децу обично обасипају материјалним луксузом, као на пример мобилним телефонима, да би надоместили своје одсуство из породице, а затим узимају добар школски успех сопствене деце као показатељ успешности своје миграције. „Али у дубини душе имате особу која покушава да пронађе себе, осећај сопства.“. Иронично је међутим, што је размазити дете често последица прикраћености – посебно је то недостатак родитељске пажње – а материјализам је мамац који заварава и често га примењују родитељи који тиме прикривају своје родитељске подбачаје. Такође је много лакше указати на физичка материјална добра и тврду валуту или добру платну картицу као средства којим ће се размазити дете јер се оно апстрактније, попут пажње и личног контакта родитеља са дететом, теже остварује.
За разлику од модерних тема као што је ’самопоштовање’, мало је емпиријских студија и чврстих доказа да бисмо расветлили шта тачно подразумевамо под термином ’размажено дете’. Ово је делом последица чињенице да је термин променио значење, те је оно што смо некада називали неваспитањем или лошим понашањем, сада пажљивије преформулисано у ’недостатак социјалних вештина’. Мени се лично допада како звучи тај покушај дефинисања размажености у ставу: размажено дете је оно које има осећај да има право на нешто – ’Заслужујем шта год пожелим’ – дете са мање саосећања и разумевања, дете које је више заинтересовано за себе него за друге.
У овоме видим још једну димензију која појачава овај осећај заслуживања: повећана димензија моменталног задовољења жеља. То се може описати на још један начин, а то је смањена ’контрола импулса’ наше деце. Не ради се ту просто о детету које нешто жели; данас деца очекују да ће то и добити, и то много брже него раније. То се може објаснити као резултат културе по принципу ’кликни и погледај’ и ’кликни и купи’, тј. културе на монитору, али се и ово појачало великим померањима у родитељству, променама друштвених вредности и законодавства. Наравно, свако дете се рађа себично и као средиште свог сопственог универзума и без обзира на то да ли је то дете син Сократа или Парис Хилтон, или кћерка Јоце водоинсталатера, ми као родитељи морамо да обликујемо и социјализујемо душе, вредности и поступке наших племенитих малих дивљака, који вероватно немају нити једну мисао о осећањима других и чије понашање служи искључиво за задовољење својих потреба и комфора. Ово се заједно зове цивилизовање наше деце. Али за све наше напоре постоје препреке без преседана.
Полазећи од оваквог става да заслужују све, емоционалном непоштовању и ослабљеној контроли нагона произилази много оног на шта се жалимо и од чега се састоје чињенице и бројке из статистика о бољкама нашег друштва. Међутим, већина узрочника размаженог понашања потичу на веома суптилном нивоу. Нијансе у говору тела, као што је недостатак или одлагање гледања у очи, непоштовање у тону гласа, пауза у реакцији, све то може да укаже на фину промену у опхођењу и поштовању других. На нешто очигледнијем нивоу, рекло би се, налазимо непоштовање на тротоару, при чему се деца не помере у страну или не пропусте одрасле који туда пролазе. Данас је превише чест случај да брег помера зарад Малог Владара.
Када се у данашње време расправља о било којој осетљивој теми, интелектуална кукавица увек понавља обавезну мантру: потребу за ’закључцима заснованим на доказима’. Међутим, сваки прави научник схвата да иза реалне политике финансирања истраживања и слогана ’објави или нестани’ који скрива њихов интелектуални гето, лежи људско стање које се често тешко да измерити и где морамо да користимо своју моћ процењивања да бисмо донели закључке. Не постоји начин како да дефинитивно ’докажемо’ да су деца и млади људи размаженији, али зато има много доказа из реалних ситуација ако баш желите да водите дискусију са такозваним ’доказима’.
Нема коментара:
Постави коментар