Зауставите мастилопролиће!

Као и сваког септембра, и овај почетак школске године обележиле су љубичасте флеке од пенкала на прстима школараца. 

Пише: Јована Папан

Да ли би произвођачи пенкала опстали да нема школа? Заиста, колико нас икада након школовања употребљава пенкало?  Можда фломастер за писање по дисковима, хемијску оловку када се треба потписати у банци, али пенкало??

Домаћи као уренебес

Осим за домаће и писмене задатке, данас се пенкала, по свему судећи, користе само за потписивање мировних уговора и економских споразума. Све и да сте планирали да ваше дете једног дана постане председник, хоће ли баратање пенкалом чак и за њега бити неопходна вештина? Ето, ни Обами није до љубичастих прстију, па користи робот-пенкало које потписује документе уместо њега.

Могуће је да педагози знају зашто је деци потребно да науче да пишу баш пенкалом, али мени та важна чињеница некако промиче. Оно што ја примећујем, јесте да употреба ове фамозне писаљке са патронама писање домаћих задатака претвара у прави мастиљави пир. 

Пенкаломеханика

Један од разлога је у самом њиховом квалитету. Пошто родитељи углавном нису изгубили памет па да деци, која непрестано губе ствари, купују скупоцена пенкала, ђаци по правилу завршавају са јефтиним и лако кварљивим школским пробором из супермаркета.  Што значи да просечно ђачко пенкало престане да пише негде на половини другог реда просечног домаћег задатка.

Прво што следи јесте гребање сувим врхом пенкала по папиру не би ли прорадило.  Онда наступа жврљање по задњем листу свеске, одвртање, стискање патроне, протресање. На реду су затим брисање прстију, ново жврљање по папиру, упијање мрља са свеске...

Када неваљало пенкало коначно проради, у стању је да испише ред-два, до новог квара. Е, тада већ следи генералка – испирање пенкала водом (љубичасте флеке по целом лавабоу), трешење вишка воде са љубичастим примесама по кади и плочицама, брисање „чистог“ пенкала  о пешкир, па опет жврљање, цеђење патроне, брисање прстију...

Флекаћемо се још

Посебна прича су грешке у писању које дете прави отприлике у свакој другој речи. Ту на сцену ступа брисач, а после трљања брисачем пенкало се размазује, па се реч подебљава, брише, трља и мрља до бесвести, што свеске просечног квалитета претвара у  раскошну фламанску чипку.  Tо мастилопролићу званом домаћи задатак написан пенкалом још и поправља изглед.

Све у свему, око 50% времена које дете посвети писању домаћег задатка отпада на борбу са пенкалом.  Резултат је, у најбољем случају, увреда за еволуцију која нам је тако штедро подарила опозицију палца  и могућност писања, да бисмо све те дарове природе незахвално жрвовали на олтар његовом величанству – школском пенкалу.  

Једног дана, после неких 20-30 година нећкања и  одуговлачења, надлежни ће најзад одлучити да се пенкало избацује из ђачких перница. До тада ћемо се још наслушати разних објашњења и разлога зашто деца никако, ни под тачком разно, не могу да постану образовани људи без њега.

__________________________________________________________________________________

Јована Папан већ годинама својим чланцима и колумнама коментарише и анализира разне важне и мање важне родитељске (и друге) теме. Писала је или још пише за часописе Мама, Родитељ & дете, Трудноћа, Нова српска политичка мисао, НИН. Радила је као уредник у часописима Нова српска политичка мисао и Родитељ & дете.  Главни је уредник сајта Детињарије.

Pin It Now!