Интервју - Урош Петровић: Откривање је важније од открића

Његове књиге логичких загонетки тешко испуштају из руку и деца и одрасли, а наступи и дружења са младим читаоцима, све су само не уштогљени књижевни сусрети.

У питању је Урош Петровић, наш познати и вишеструко награђивани писац за децу, аутор романа "Пети лептир",  "Авен и Јазопас у земљи Ваука", књига логичких загонетки "Мистерије Гинкове улице" и "Мрачне тајне Гинкове улице", као и четири наставка "Загонетних прича".

Поред књижевности, бави се илустрацијом, фотографијом и дизајном, председник је Менсе Србије, један од најуспешнијих решавача ИQ-X теста на свету и коаутор НТЦ система учења за унапређивањe интелектуалних способности деце и стимулацију даровитих, који се предаје и примењује у неколико земаља Европе.

За Детињарије, Урош Петровић говори о својој најновијој књизи и процесу састављања загонетки, као и о значају мозгања и одгонетања за интелектуални развој деце (и одраслих):

За предстојећи сајам књига спремили сте нови, 5. наставак Ваших популарних Загонетних прича, у издању "Лагуне". Шта можете да кажете о овој књизи?

Књига је пети наставак серијала који је добио награде "Невен" и "Доситејево перо". Сви наставци доживљавају вишеструка издања, користе се за радионице са децом у више земаља Европе. Може се већ рећи да је реч о препознатљивој робној марци. И овај наставак има једну причу за коју није дато решење у књизи. Оно што је занимљиво, ово је прва књига из серијала коју је илустровао Дејан Мандић, уместо досадашњег цртача Илије Мелентијевића, који сада ствара у Аустралији. Обојица су велики мајстори.

Како изгледа процес настајања ваших загонетки? Да ли их састављате за рачунарем, када дође време за писање следеће књиге, или су у питању тренутци изненадне инспирације? Да ли је уопште могуће писати овакву литературу „по наруџбини“?

Најтеже загонетне приче сам смислио у најразличитијим ситуацијама. Инспирација је као изненадна природна непогода – не бира време ни место. Последња прича која ми је пала на памет, а која ће због своје тежине дуго забављати читаоце и решаваче мистерија у некој од следећих књига, настала је тако што сам у аутомобилском сервису морао да чекам промену акумулатора и листао неке каталоге за додатну опрему. Било је довољно да ми се од једног наслова учини нека друга реч, и нова, тешка и изазовна загонетна прича је била ту! Остало је само да је уобличим у текст, и сада једва чекам да је објавим.
Неке од прича сам и чуо још у детињству, причали смо их поред ватре или током летњих ноћи – уосталом, зна се да су загонетке старе колико и људски род, и да су биле омиљене још код старих Египћана. У једној од књига обрадио сам и прилагодио загонетку стару 4000 година.

Фото: Урош Петровић

Родитељи су често ти који представљају мост између Ваших књига загонетки и деце. Они их деци читају, подстичу их да мозгају. Да ли имате неке савете за њих, на који начин да децу „воде“ кроз њихово решавање? Како да се поставе ако дете лако одустаје, не показује спремност да се потруди и размишља већ жели брзо да дође до решења,тј. да га прочита? 

Дете одустаје само ако му нешто није довољно занимљиво и инспиративно. Јако је важно да се не гледа решење. Боље је било каквим навођењем довести некога до решења, него му га пружити тек тако. Често говорим и деци и родитељима да сам тренутак открића правог одговора није ни близу толико важан колико пут до њега. Као и у животу!


Шта решавање загонетки и мозгалица “ради” дечијем уму? Зашто су оне корисне?

Деца размишљају, повезују оно што знају и оно што слуте, а тако у њиховом мозгу долази до јако корисних процеса. Вијуге се разраде, и бивају отвореније и спремније за изазове који их неминовно чекају. Вишак маште и мањак ограничења су на њиховој страни, и волео бих да та блага себи сачувају и када одрасту. Уверио сам се да многа деца решавају и оне загонетне приче чије је решење одраслима готово недоступно!

Да ли и наши, не толико пластични одрасли мозгови, могу имати користи од решавања загонетки, као што је случај са дечијим? 

Фискултура мозга је једини начин да тај сложени орган остане дуго година функционалан и ефикасан. Закони природе важе и у том универзуму који се назива неуронска мрежа. Ако се одређене неуронске везе користе – гранају се и јачају. Ако се не употребљавају, тање се и пуцају. Енергија мора да се сачува за оно што се користи, један је од лако доказивих закона природе.

Да ли и састављање сопствених загонетки може бити подстицајна активност за децу? Како да их родитељи мотивишу за то - кроз игру, задатке? 

Са доктором Ранком Рајовићем држим предавања о нашем НТЦ систему учења у многим вртићима, школама и факултетима у земљи и иностранству. Разговарали смо са стотинама људи који се баве децом, од којих су многи врхунски, признати стручњаци. Приметили смо да даровита деца веома брзо почињу да смишљају сопствене загонетне приче и питања. То је поуздан знак да је дете у стању да размишља дивергентно, што је један од знакова даровитости. Дете које успе да смисли загонетну причу, сутра ће моћи да проникне у срж многих проблема, и да их успешније решава.

На које још начине родитељ може да стимулише своје дете да развија своје интелектуалне способности? Родитељи данас поклањају много више пажње школама страних језика, рачунарској писмености итд, а запостављају значај физичке активности и игре на отвореном?


Могућности су бескрајне – од забавних, загонетних питања типа "Шта је заједничко за паукове и тенисере?" до заборављених игара који развију моторику прстију и акомодацију ока, на пример. Јако је важно и да се деца заинтересују за оно што желимо да их научимо, јер је то предуслов за било какав напредак. За родитеље деце млађе од 7 година бих препоручио књигу Ранка Рајовића "ИQ детета-брига родитеља", као и сјајне књиге "Самостална деца су срећнија" и "Мотивација" у издању Лагуне.

Шта мислите о савременом тренду презаштићивања деце? Како у физичком смислу (не пењи се на дрво, пашћеш), тако и у психолошком (класичне бајке више нису примерене јер садрже суровости, насиље итд)?

Данашња деца јесу презаштићена а степен заштите је обрнуто сразмеран од развијене способности за сналажење. Мало тога што вреди је настало из окружења апсолутне удобности.

Колико је важно да деца читају? Свака следећа генерација чита све мање, шта родитељи могу да учине да заинтересују децу за књиге? Како сте ви заволели књиге?

Разлика између деце која читају и деце која не читају се види већ у школи. Када одрасту, њихова склоност ка читању постаће препознатљива, на прву реченицу разговора. Сви бисмо више волели да нам се деца лепше и елоквентније изражавају, да њихова вербална интелигенција буде већа а та нам се жеља неће испунити ако дете нисмо успели да наклонимо књигама.
Ја сам књиге заволео преко веома забавне, данас готово заборављене, међустанице – стрипова. Са њих сам, некако природно, прешао на књиге. И данас сматрам да су ми неке од њих промениле живот. На боље, наравно.

Фото: Урош Петровић

Између многих Ваших окупација, изузетно успешно се бавите фотографијом. Какве (стручне) савете бисте дали родитељима, који желе да направе успешне фотографије своје деце?

Деца се фотографишу заиграна, усредсређена и сасвим уроњена у ситуације сходне њиховом начину поимања живота. 

Деци (и одраслима) сте кроз своје књиге и на својим наступима поставили до сада на стотине питања. Шта они Вас најчешће питају?

Најчешће ме питају шта још носим у мом тајанственом ранцу, од кога се не одвајам и који је важан сегмент у дружењу са читаоцима. Догоди се и да ми неко од њих зада своју загонетке, али их обично разочарам брзим решавањем. Моје су вијуге прилично увежбане.

Можете ли читаоцима Детињарија да “поклоните” једну загонетку? 

Наравно! Зашто се Марта (девојчица из серијала "Мистерије Гинкове улице") једном јако радовала када је прецртала три иста слова?
Помоћ: Већина људи која ово чита, и сама је доживела то Мартино искуство. Дакле, радовала се када је прецртала три иста слова!

(Решење је лако: Играла је икс-окс, и победила)

(Разговарала: Јована Папан)

О књизи:

Урош Петровић

ЗАГОНЕТНЕ ПРИЧЕ

Књига пета


Нове Загонетне приче – нови изазови за све радознале читаоце.


„Савршене мозгалице, маштовите, забавне, поучне. Незаобилазна литература за све који би да посведоче о подмазаности точкића у глави, без обзира на узраст.“

Душанка Јеленковић


„У култној телевизијској серији "На слово на слово", Радовићев Мића каже лутку Аћиму: ’Немој бити безобразан, буди паметан.’ Ово би могао бити мото Петровићевих Загонетних прича. Оне Загонетне приче нису само особено вежбање памети већ посредују разноврсно и разнородно искуство, стечено из књига, стрипова, филмова, прича, али и лутања кроз природу, и подстичу драгоцену интеракцију детета и одраслог и, не мање, и међусобну интракцију одраслих...„

Др Љиљана Пешикан-Љуштановић

Pin It Now!