По Бронсон, Ешли Мериман
НОВО РАЗМИШЉАЊЕ О ДЕЦИ – Где грешимо?
Превод са енглеског: Наташа Мрдак, Синиша Божовић
Стручни редактор превода: др Зоран Миливојевић
Издавач: Психополис, Нови Сад, 2012., www.psihopolis.edu.rs
О књизи:
Књига се ослања на талас бројних истраживања спроведених током протекле
деценије а која упућују на то да морамо променити наше размишљање о
деци. Истраживања доказују да многи хваљени начини васпитања не делују
онако како смо очекивали и да их морамо одбацити, као и да престанемо да
деци изигравамо пријатеље и да поново повратимо ауторитет. Зашто 96%
тинејџера лаже своје родитеље практично о свему? А зашто је горе ако
никада не лажу? Како да успешно изградите однос искрености са
тинејџером? Када свађе браће и сестара нису забрињавајуће, а када је
тинејџерово свађање са родитељима знак поштовања?
Истраживали смо науку мотивације код одраслих и једног дана запитали смо се одакле деца црпе своје самопоштовање. Почели смо да истражујемо овај нови угао. Оно што смо открили, изненадило нас је и збунило. Пре тог увида, наши „инстинкти“ су нас навели да поверујемо, и то чврсто, да је важно да малој деци говоримо да су паметна, не би ли подстакли њихово самопоштовање. Међутим, открили смо део науке који тврди, и то изузетно уверљиво, да је навика да говоримо деци како су паметна контрапродуктивна. Она је заправо умањивала дечје самопоштовање.
Након нашег истраживања приче о похвалама, променили смо начин на који хвалимо нашу децу, али смо се и даље питали: како су наши родитељски инстинкти могли да буду толико погрешни?
Највећи број нас верује у мит да је матерински инстинкт урођен. Жене су уверене да није битно ако проведу своје двадесете избегавајући бебе, или ако не осећају велику наклоност материнству. Моменат након рођења, када се беба по први пут преда својој мајци, матерински инстинкт се магично појави, одмах у корак с хормонима. Као мајка, знаћете шта да радите и наставићете то да знате следећих осамнаест година. Ова фонтана знања треба да дође као додатак уз пар јајника и уз жељу да се носе елегантне ципеле с високим потпетицама.
Захваљујући овом миту, користимо реч „инстинкт“ да пренесемо колективну мудрост интуитивно прикупљену из нашег искуства о одгајању деце. Али ово је претерано уопштавање термина „инстинкт“. У стварности прави инстинкт, односно биолошки нагон који се појави, јесте само голи импулс да се штити и одгаја дете. Неуронаучници су чак лоцирали и мрежу неурона у мозгу где се овај импулс јавља. Родитељи који очекују бебу, могу се ослонити на то да ће се овај импулс појавити – али што се тиче најбољег начина одгајања, то је нешто друго што сами треба да пронађу.
Другим речима, наши „инстинкти“ могу бити толико погрешни зато што то заправо и нису биолошки програмирани инстинкти.
Данас, с три године истраживања иза нас, Ешли и ја видимо да су оно за шта смо мислили да су наши „инстинкти“, заправо биле само наше интелигентне реакције засноване на доброј обавештености. Током нашег истраживања смо, такође, открили да су ове наше „инстинктивне“ реакције биле контаминиране мешавином надања, моралистичке субјективности, заразних прохтева, личне историје и превазиђених психолошких теорија – а све на рачун здравог разума.
„Шок одгајања“, као што се термин генерално користи, односи се на панику – заједничку свим младим родитељима – да се ова митска фонтана знања о васпитању уопште неће појавити. Многима ће ова књига бити шокантна, управо због тога што ћемо користити фасцинантне резултате нових научних истраживања како бисмо установили које су то претпоставке о деци које су нетачне и које треба одбацити.
Главна премиса ове књиге је да су многе стратегије модерног друштва за одгајање деце заправо контрапродуктивне – јер у њих нису уграђени резултати нових кључних заокрета у науци о деци.
Погрешне претпоставке о дечјем развоју су изобличиле родитељске навике, школске програме и друштвену политику. Оне утичу на начин на који размишљамо о деци, а тако и на начин на који тумачимо дечје понашање и на који комуницирамо с младима. Намера ове књиге није само да упозори, већ да нас научи да размишљамо друкчије – дубље и јасније – о деци. Мале исправке у нашем размишљању данас могу дугорочно променити карактер друштва, и то једног по једног будућег грађанина.
Теме које су разматране у књизи обухватају широк спектар и посвећене су једнако деловима можданог ткива као и морала. Односе се на децу свих узраста, од беба до тинејџера. И веома се разликују од оног приступа по коме се слика слика према уписаним бројевима. Конкретно, имамо поглавља посвећена сигурности, спавању, лагању, интелигенцији, сукобу браће и сестара, тинејџерској побуни, самоконтроли, агресији, захвалности, учењу језика и односу према расним разликама. Читав текст у књизи је наш заједнички допринос.
Одабрали смо ове теме јер су нас управо у тим областима изненадили резултати новијих истраживања – директно су доводила у питање прихваћени угао гледања на то како деца одрастају.
Међутим, када смо рашчланили науку и размотрили чињенице, ново размишљање о деци чинило се јасним и логичним, чак очигледним. Није изгледало као да морамо да подижемо децу „по правилима“. Изгледало је сасвим природно, као повратак здравог разума. Старе претпоставке које смо имали деловале су као пројекција наших надања. А када смо превазишли почетни шок, открили смо да властиту децу осећамо на потпуно друкчији начин.
Одломак из књиге: Из предговора аутора
Истраживали смо науку мотивације код одраслих и једног дана запитали смо се одакле деца црпе своје самопоштовање. Почели смо да истражујемо овај нови угао. Оно што смо открили, изненадило нас је и збунило. Пре тог увида, наши „инстинкти“ су нас навели да поверујемо, и то чврсто, да је важно да малој деци говоримо да су паметна, не би ли подстакли њихово самопоштовање. Међутим, открили смо део науке који тврди, и то изузетно уверљиво, да је навика да говоримо деци како су паметна контрапродуктивна. Она је заправо умањивала дечје самопоштовање.
Након нашег истраживања приче о похвалама, променили смо начин на који хвалимо нашу децу, али смо се и даље питали: како су наши родитељски инстинкти могли да буду толико погрешни?
Највећи број нас верује у мит да је матерински инстинкт урођен. Жене су уверене да није битно ако проведу своје двадесете избегавајући бебе, или ако не осећају велику наклоност материнству. Моменат након рођења, када се беба по први пут преда својој мајци, матерински инстинкт се магично појави, одмах у корак с хормонима. Као мајка, знаћете шта да радите и наставићете то да знате следећих осамнаест година. Ова фонтана знања треба да дође као додатак уз пар јајника и уз жељу да се носе елегантне ципеле с високим потпетицама.
Захваљујући овом миту, користимо реч „инстинкт“ да пренесемо колективну мудрост интуитивно прикупљену из нашег искуства о одгајању деце. Али ово је претерано уопштавање термина „инстинкт“. У стварности прави инстинкт, односно биолошки нагон који се појави, јесте само голи импулс да се штити и одгаја дете. Неуронаучници су чак лоцирали и мрежу неурона у мозгу где се овај импулс јавља. Родитељи који очекују бебу, могу се ослонити на то да ће се овај импулс појавити – али што се тиче најбољег начина одгајања, то је нешто друго што сами треба да пронађу.
Другим речима, наши „инстинкти“ могу бити толико погрешни зато што то заправо и нису биолошки програмирани инстинкти.
Данас, с три године истраживања иза нас, Ешли и ја видимо да су оно за шта смо мислили да су наши „инстинкти“, заправо биле само наше интелигентне реакције засноване на доброј обавештености. Током нашег истраживања смо, такође, открили да су ове наше „инстинктивне“ реакције биле контаминиране мешавином надања, моралистичке субјективности, заразних прохтева, личне историје и превазиђених психолошких теорија – а све на рачун здравог разума.
„Шок одгајања“, као што се термин генерално користи, односи се на панику – заједничку свим младим родитељима – да се ова митска фонтана знања о васпитању уопште неће појавити. Многима ће ова књига бити шокантна, управо због тога што ћемо користити фасцинантне резултате нових научних истраживања како бисмо установили које су то претпоставке о деци које су нетачне и које треба одбацити.
Главна премиса ове књиге је да су многе стратегије модерног друштва за одгајање деце заправо контрапродуктивне – јер у њих нису уграђени резултати нових кључних заокрета у науци о деци.
Погрешне претпоставке о дечјем развоју су изобличиле родитељске навике, школске програме и друштвену политику. Оне утичу на начин на који размишљамо о деци, а тако и на начин на који тумачимо дечје понашање и на који комуницирамо с младима. Намера ове књиге није само да упозори, већ да нас научи да размишљамо друкчије – дубље и јасније – о деци. Мале исправке у нашем размишљању данас могу дугорочно променити карактер друштва, и то једног по једног будућег грађанина.
Теме које су разматране у књизи обухватају широк спектар и посвећене су једнако деловима можданог ткива као и морала. Односе се на децу свих узраста, од беба до тинејџера. И веома се разликују од оног приступа по коме се слика слика према уписаним бројевима. Конкретно, имамо поглавља посвећена сигурности, спавању, лагању, интелигенцији, сукобу браће и сестара, тинејџерској побуни, самоконтроли, агресији, захвалности, учењу језика и односу према расним разликама. Читав текст у књизи је наш заједнички допринос.
Одабрали смо ове теме јер су нас управо у тим областима изненадили резултати новијих истраживања – директно су доводила у питање прихваћени угао гледања на то како деца одрастају.
Међутим, када смо рашчланили науку и размотрили чињенице, ново размишљање о деци чинило се јасним и логичним, чак очигледним. Није изгледало као да морамо да подижемо децу „по правилима“. Изгледало је сасвим природно, као повратак здравог разума. Старе претпоставке које смо имали деловале су као пројекција наших надања. А када смо превазишли почетни шок, открили смо да властиту децу осећамо на потпуно друкчији начин.
Нема коментара:
Постави коментар