Интервју са Дејаном Алексићем: Писање за децу носи већу одговорност (+ поклон 4 књиге!)

Дејан Алексић се сматра једним од најзначајнијих књижевних стваралаца млађе генерације. Он изузетно успешно пише и за најмлађе читаоце, и за ту врсту литературе досад је добио бројне награде.
У његове најпознатије наслове за децу спадају "Пустоловине једног зрна кафе, "Музика тражи уши" и "Нежна песма о нежном ветру Дувољубу", а овог пролећа Креативни центар објавио је две његове нове књиге за децу "Кога се тиче како живе приче" и "Бојан Мрвица и закопано благо". За Детињарије, Дејан Алексић говори о својим новим књигама, о томе како је писати за децу, и о стању у дечјој књижевности код нас.

Управо сте објавили две књиге за децу „Кога се тиче како живе приче“ и „Бојан Мрвица и закопано благо“. Како бисте представили ове две књиге – којим узрастима су намењене и које теме обрађују?
Обе књиге су објављене у Креативном центру, несумњиво најзначајнијој нашој издавачкој кући за књижевност за децу. Ова кућа посвећује доста пажње узрасној катекоризацији књига, па је тако књига мојих прича "Кога се тиче како живе приче" сврсатана у литературу која одговара узрасту од 9 до 12 година. То не значи да књигу не моги читати млађа или старија деца, али је стилски и тематски она прилагођена поменутом узрасту. Друга књига – "Бојан Мрвица и закопано благо" једна је из серијала књижица које сам написао за децу нешто нижег узраста. Реч је о књигама које припадају библиотеци "Хајде да читамо", чија је сврха да подстичу читалачко самопоуздање код деце. Дакле, књиге из ове библиотеке намењене су деци која су тек кренула у школу и усвајају вештину читања.

Ви пишете и за децу и за одрасле и освојили сте бројне награде и за једну и за другу област. У чему је разлика између писања за мале и за велике?

Често се сетим објашњења које је Душко Радовић дао са тим у вези: ,,писати за децу исто је као писати за одрасле – само мало теже.“ Свако ко се окушао на оба та сваралачка плана, вероватно је препознао разлику на коју мисли Радовић. Мислим да треба имати у виду то да су деца читаоци који прихватањем литературе изграђују своје естетске, едукативне и етичке норме, много више него одрасли. Због тога је веома важно да деца имају могућност да се сретну са квалитетним књижевним делима, оним класичним, али и неким новим, тек насталим. Ако неко ко има четрдесет или педесет година узме, рецимо, моју књигу песама (за одрасле) и каже да му се то што ја пишем уопште не допада – мене то ни најмање неће узнемирити. Али ако би се десило да се неком детету то што ја пишем за децу учини неинтересантним и бескорисним – то би ме већ натерало да се замислим. Дете се према естетском односи још увек са становишта интуиције, нема усвојене моделе и клишее, и због тога ми је суд младог читаоца који се тек оформљује далеко важенији од мишљења педесетогодишњака који је поезију последњи пут (у најбољем случају) читао у средњој школи. Другим речима, одговорност коју осећате док стварате књижевност за децу далеко је већа. 

Данашњи „дигитални домороци“ тешко одржавају пажњу, да ли писац за децу мора о томе да размишља док пише? Како своје младе читаоце „увлачите“ у причу?

Наравно, то је посебно искушење за данашње ствараоце. Интернет, социјалне мреже, игрице…

све је то далеко привлачније данашњем детету од књиге. Привлачније је зато што им пружа осећај да и сами учествују у стварању нечега, да о нечему одлучују или нешто мењају. Интерактивност коју нуде нови медији нешто је досад невиђено, а нама који смо ,,донедавно” били деца остаје само да се питамо куда нестадоше кликери, ластиш, жмурке и друге дивне колективне игре због којих смо сате и дане проводили у парковима, малим слепим улицама или пасивним предграђима. Тешко је данас писцу који жели да пише на начин који ће се деци свидети, а да истовремено одржава и висок уметнички ниво своје књижевности. Ја ипак рачунам на једну древну истину која се тиче игре – потреба за игром неодељива је од људског духа, а књижевност, поред свега што јесте, може да буде и игра. Имамо срећу да је читава једна линија наше књижевности за децу утемељена баш на игривом односу према свету, на једном, хуморно-пародијском обрасцу. Ја за себе често кажем да сам припадник те линије чији су представници Вучо, Радовић, Ршумовић, Влада Андрић…

Недавно је у Београду одржана трибина на тему положаја дечје књижевности у данашњој Србији. Како бисте ви описали положај дечјег писца и дечје књиге у нашој земљи? Мислите ли да се ствари могу покренути набоље?

За разлику од прилика у развијенијим земљама, или – боље је рећи – у земљама са јасном и одговорном културном политиком, прилике у нашој средини су поражавајуће. Имао сам неколико сусрета са писцима из скандинавских земаља и уверио се да у тим земљама држава посвећује озбиљну пажњу овој стваралачкој области, што је сасвим схватљиво, јер су улагање у квалитет образовања деце, као и развој њихових културних навика (а ту су књига и култура читања незаобилазни) нешто на чему се инсистира. И то није само део политичког декламаторског маркетинга, већ је реч о конкретним, системским мерама које функционишу у пракси и дају резултате. Код нас, пак, имате потпуну пометњу, најпре око договора да ли су 

нам деца уопште важна или нису. А када се договоримо да су нам важна, што се догађа углавном пред неке изборе и у декоративне сврхе, јер политичари воле да се сликају са децом, онда не можемо да се договоримо шта је важно да урадимо за децу. Децу, наравно, нико и не пита. Погледајте само колико имамо културно-образовних ТВ емисија за децу, па ће вам све бити јасно. Што се тиче издаваштва, имамо свега две-три угледне издавачке куће које објављују књижевност за децу. Без обзира не то, приметна је хиперпродукција књига за децу, јер данас свако може за пар стотина евра објавити књигу. Деведесетих се, упоредо са турбо фолк естрадом, развијала и турбо књижевност за децу. Посетите ли било коју основну школу за децу у Србији са идејом да питате ученике који су песници код њих гостовали, најчешћа имена која ћете чути јесу имена аутора који су сјајни трговци али лоши ствараоци. Не треба о томе ћутати, јер нас неукус осваја са свих страна. У озбиљним државама се о томе води рачуна. Ствари се, наравно, могу поправити, али када на одговорним местима буду људи од знања, искуства и визије.

Колико је важно да деца читају? Свака следећа генерација чита све мање, шта родитељи могу да учине да заинтересују децу за књиге? Како сте ви заволели књиге?

Дете које воли да чита постаће одрасла особа која чита, а човек који се ослања на књигу развија се у личност са израженом критичком свешћу, у мислеће биће које постаје отпорно на различите видове манипулације у свету који је све сложенији и све користољубивији. Није ли то огромна корист? О богатству унутрашњег света и да не говоримо. Онај чији је унутрашњи свет разноврстан, жив и богат, нема потребу да читаве вечери потроши на гледање Фарме или Великог брата. Од васпитања и смисла за елементарне вредности који се стичу у породици зависи много тога. Тешко је замислити да дете које одраста уз књиге и читање неће у свом каснијем животу одрасле особе књигу видети као драгоценост. Ја сам, као дете, у књигама проналазио све оно што ми реалност није нудила. Обитавање у свету маште је део одрастања сваког детета. Без подстицања маште, мада звучи парадоксално, нема ни реалног света. А улога књижевности коју читамо у детињству управо је у томе: да нам помогне да се у стварном свету снађемо и пронађемо сопствено место под небом.

Родитељи читају деци само док она то не још могу, а онда књигу остављају да се сама избори за дечију пажњу, да ли ту греше? Да ли породице треба подсетити на институцију заједничког читања, некада врло популаран начин да се проводи време у друштву?
Знамо да је већини родитеља данас готово неизводљиво да проведу сат или два у заједничком читању са својом децом. Знамо и зашто је то тако. Међутим, ако узмемо у обзир чињеницу да сваки тренутак претворен у креативно време проведено са сопственом децом доноси вишеструку корист и родитељима и деци, схватићемо да је то много бољи начин заокупљања њихове пажње него да их препустимо телевизору, рачунару или улици.

Шта је са фамозном лектиром, коју, чини се, нико више озбиљно не схвата, ни ученици, али ни наставници? Када бисте се нашли на функцији неког ко одлучује о лектири, какве бисте промене унели?

Смисао лектире је у томе да деца створе појам о томе шта је квалитетна књижевност. Прву лектиру, у ствари, одређују родитељи, пре него што дете пође у школу. На жалост, лектира се код нас у последњих двадестак година често мењала и под притиском ванкњижевних узрока – пратећи промене у идеологији, пратећи границе државе која се све више смањивала, па су нам преко ноћи домаћи писци постајали страни. Сигурно је да лектира треба да се обогати и делима новијег датума, да избор лектире прати и сензибилитет савременог детета, да укључи занимљиве теме и проблематику данашњице блиску деци, али да при том остане на високом књижевном нивоу.

Које писце за децу највише цените и које савремене књиге за децу бисте препоручили родитељима?

У последњих двадесетак година на нашој књижевној сцени, ако говоримо о литератури за децу, појавило се низ значајних младих аутора који су својим делима скренули пажњу на себе и који све више постају популарни код млађе читалачке публике. Свакако бих препоручио књиге Игора Коларова, Уроша Петровића, Јасминке Петровић, Бранка Стевановића, али и нова књижевна остварења нешто старијих аутора, као што су Влада Андрић, Душан Поп Ђурђев, Гордана Тимотијевић…

Да ли већ радите на некој новој књизи за најмлађе?

Последњих неколико недеља радим на једном роману за децу, врло необичном на формалном плану. Мислим да ће бити веома интересантан младим читаоцима. Реч је о puzzle роману какав до сада нисмо имали у нашој књижевној традицији ове врсте. Сва су прилике да ће књига бити објављена у Креативном центру до овогодишњег Сајма књига у Београду.

(Разговарала: Јована Папан)

Kога се тиче како живе приче
Аутор: Дејан Алексић
Илустратор: Маја Веселиновић 
Издавач: Креативни центар, 2013.

Да ли сте некада размишљали о томе како живе приче? Можда вам се чини да ту нема ничег необичног. Ипак, не можете ни да замислите шта се дешава када затворите корице књиге. Приче тада настављају да воде тајни живот. То најбоље зна наш писац, коме приче у овој књизи никако нису дале мира. Те су се жалиле на своје јунаке, те су се жалиле на свој почетак или на крај, једна прича била је ужасно размажена, а једна му је чак и побегла из књиге...

Бојан Мрвица и закопано благо
Аутор: Дејан Алексић
Илустратор: Младен Анђелковић 
Издавач: Креативни центар, 2013. 
  
Бојан Мрвица спреман је да учини све како би га деца из краја примила у друштво. Зато је смислио сјајну игру. Отпочео је потрагу за скривеним благом, и то у башти ћутљивог старца за ког се прича да у својој шупи чува огромног црног медведа.

Кратка прича за подстицање читалачког самопоуздања.

Креативни центар читаоцима Детињарија поклања 2 примерка књига "Кога се тиче како живе приче" и "Бојан мрвица и закопано благо". 

Како да учествујете? 

Оставите испод текста коментар и у њему напишите која је омиљена прича ваше деце?

   

Не заборавите да напишете и своју и-мејл адресу како бисмо могли да вас контактирамо. 

Игра траје до понедељка, 13. маја, када ћемо објавити резултате. Срећно!

Ево и резултата претходне наградне игре Креативног центра. Оставили сте 68 коментара, а примерак "Мале књиге великих мозгалица" освојили су: gorke73@gmail.com и jalagorda@gmail.com.

Честитамо добитницима које ћемо контактирати и-мејлом ради договора око преузимања награде. Осталима желимо више среће следећи пут. Останите уз Детињарије!

Pin It Now!