Нешто тражите?

уторак, 09. јул 2013.

Овако изгледају игралишта будућности

Пластика више није у моди. Будућност игралишта је – у њиховој прошлости!

Пише: Јована Папан
Природни облици и материјали миленијумима су представљали главно окружење за дечју игру. Ове чињеница све више је на уму модерним пејзажним архитектама, па уместо оних свемирског дизајна, све чешће ничу игралишта у којима су главни елементи песак, камен, вода, кладе, брдашца, пањићи.
У Америци су медији већ уочили овај национални тренд – природна игралишта све чешће се подижу у школама, вртићима, на јавним површинама. Тренд је започет 2005. године, под утицајем књиге „Последње дете у шуми“ (Last Child in the Woods) новинара, Ричарда Лоува. Он је сковао фразу „синдром недостатка природе“, упозоривши да је отуђење деце од природе повезано са све већом гојазношћу, депресијом и поремећајем пажње нових генерација. 
Природна игралишта комбинују природне материјале и вегетацију на начин који подстиче децу на игру и подучава их о свету природе. Састоје се од природних скулптура (старих дебала, крупног камења), уметничких дела од природних материјала, ограда, стаза и других елемената направљених од камена, шибља, дрвета, земље, као и водених површина – поточића и локви.







Боља на тако много начина

Промотери игре у природном окружењу кажу да је предност ових игралишта у томе што деци омогућавају много више могућности за игру.
На њима постоји пуно материјала различитих текстура које деца могу премештати наоколо и баратати њима – блато, дрвца, вода, зрна песка. Такође, ова игралишта су много јефтинија за изградњу, а како се показало, и безбеднија за децу.

На страну практичне предности, игралишта од природних материјала поседују и неке скривене добробити. Научници су још пре неколико деценија приметили да боравак у
природном окружењу благотворно утиче на наше физичко и психичко стање. Једна студија из 2001. године показала је да пуко постојање дрвећа и траве у градским четвртима већ умањује ниво насиља међу људима. Друга студија је показала да се људи боље опорављају од стреса када су окружени зеленилом.






Више игре, више маште

Најновија студија, коју су спровели стручњаци са Универзитета у Тенесију, бавила се управо понашањем деце на игралишту које је реновирањем из урбаног, са металним мобилијаром офарбаним у јарке боје, преправљено у природно, и то додавањем дрвећа, поточића, стена, дебала, вењака и цвећа.

Показало се да су после реновирања деца на игралишту проводила двоструко више времена и да су била физички активнија него раније, развијајући кондицију, мускулатуру и моторику. Што је посебно интересантно, деца су у већој мери користила машту приликом игре. Традиционална игралишта деци не пружају много прилике за импровизацију – зна се чему служе љуљашке, клацкалице, тобогани. Са природним елементима то није баш тако једноставно, и деца сама одлучују на који начин ће елементе који су на игралишту употребити у игри.

Истраживања су показала и да природна игралишта мењају начин на који се деца међусобно опходе. На бетонском игралишту, најјача деца обично доминирају у игри. На природном, деца се понашају кооперативније. Штавише, много је мање насиља међу децом, јер начин на који се играју подстиче сарадњу.








Изазов по мери детета

Зашто су природна игралишта безбеднија? За почетак, дизајнери класичних игралишта
покушавају да их учине што занимљивијим, и смишљају вратоломне елементе на које се могу попети и недовољно спретна деца. Природна игралишта састоје се од елемената који се савлађују постепено, тек када је дете довољно спретно да се снађе на њима.
Такође, тобогани и остале класичне справе које имају само једну употребу временом постају досадни деци, па она почињу да их користе на разне опасне начине за које нису предвиђени, и то доводи до повређивања.

Елен Сандсетер, професорка психологије из Норвешке и један од водећих стручњака за дечју игру и ношење са ризицима на игралишту, предност даје природним игралиштима: „Природна игралишта су најизазовнија све узрасте деце, која, да би се правилно развијала морају да преузимају ризике и превазилазе своје страхове. Пењалице које имају једнак размак између пречки за дете не представљају прави изазов. На њих се она могу попети и везаних очију. Међутим, на дрвету су размаци различити. Дете мора да осети гране, њихову чврстину и издржљивост. То значи да мора непрестано доносити одлуке о степену ризика и процењивати своју околину.“

Текст је преузет из мајског броја магазина Родитељ & дете
Pin It Now!

Нема коментара:

Постави коментар

Блог о лепим стварима за децу - дизајну, дечјој одећи и моди, играчкама, беби опреми, књигама и сликовницама, филму и позоришту за децу