Власница успешне радионице за израду торти "Тируриру" саветује креативне маме да се изборе за свој кутак и крену у предузетничку авантуру са пуно љубави.
Наташа Дробњаковић је рођена 1978. године у Београду. У срећном је браку са Дарком, и мама је ћеркице Доре (8 година) и
сина Андреја (6 година). Завршила је средњу
економску школу, радила као књиговодствени радник, а већ неколико
година се успешно бави израдом торти по поруџбини у радионици „Тируриру торте“. Радионица за израду торти "Тируриру" настала је из жеље да се на једном месту укомпонују жеља поручиоца, што оригиналнији дизајн, посвећеност детаљима и домаћи укус торте.
Како је све почело – да ли је прављење и украшавање торти био хоби који је прерастао у нешто озбиљније? Колико дуго се бавите израдом торти?
- Декорација торти ме је први пут привукла пре 17 година, и одувек сам желела да љубав према тој врсти уметности претворим у нешто озбиљније. Након што је мој син Андреј навршио годину дана, имали смо проблем око чувања деце, и самим тим израда торти и украса за торте је деловала као идеално решење.
За овако лепе креације потребно је имати и талента за ликовно обликовање – да ли сте се раније бавили неком уметношћу?
- Нажалост, никад нисам имала времена да се посветим томе, иако сам желела.
Како сте учили тајне заната, да ли сте имали неке узоре, учитеље? Какве алате и материјале сте морали да набавите?
- Рад са фонданом није био толико распрострањен код нас у време кад сам почела да се овим бавим, није постојала ни школа где би се то могло научити, па сам решила да проучавам искуства других преко интернета. Након тога, све то што сам видела, записала, чула или замислила, покушала сам да остварим у пракси. Од алата сам на почетку набавила боје, неколико неопходних алатки за моделовање, пар секача и плехове различитих величина. С обзиром на то да сам желела да створим неки свој стил, одустала сам од куповине секача и модли које су сви користили. Јако ми је помогло то што сам неко време провела у друштву пријатељица Славице и Мире Симеуновић које су тада имале разрађен посао, па сам самим тим с времена на време могла да видим како то функционише у стварности. Касније ми је госпођа Вера Петровић из Крушевца отворила врата ка неком новом нивоу декорације – изради цветова од гум-пасте. Упознале смо се на изложби торти на Београдском Сајму, након упознавања смо наставиле да одржавамо контакт, и дан-данас је моја велика подршка у свему овоме.
Колико је интернет данас неопходан за овакав посао, и за учење и за промоцију?
- Сматрам да је интернет неопходан „алат“ у овом послу. Раније сам, пре израде торте, морала да обиђем све књижаре да бих пронашла слику неког лика из цртаног филма. Данас је потребно свега пар секунди за компјутером, и пронаћи ћете лик жељеног модела из свих могућих углова. Исто тако, нисмо имали могућност јавне презентације свог рада постављањем слика, отварањем сајта, као ни могућност комуникације са наручиоцима.
Шта сматрате својим највећим професионалним успехом?
- Највећим професионалним успехом сматрам израду торте поводом победе наших тенисера у Дејвис купу. Био је то подухват који ми се у том моменту чинио немогућим за реализацију, јер је требало у 3 дана направити реалне јестиве фигуре нашег тима и осмислити целокупну декорацију. Торту смо поклонили тим дивним људима поводом успеха који су остварили и овом приликом се захваљујем господину Богдану Обрадовићу и његовој супрузи Маји на великој помоћи у свему томе.
Шта је најтеже направити, и имате ли неке неостварене пројекте, нешто што тек желите да урадите у овом послу?
- Свака област декорације носи своју тежину при изради. Фигуре је потребно поставити у прави положај, реално их представити, о стабилности фигурица да и не говоримо. Цвеће је захтевно и изискује доста времена. Латице морају бити изузетно танке и фине, сваки детаљ који додатно израдите чини цвет реалнијим, а бојење представља уметност за себе. Декорација великих торти и великих пројеката представља за мене највећи изазов и волела бих да се мало више поручују торте тог типа.
Каква су ваша искуства са родитељима и децом са којима сарађујете – какве су њихове жеље, шта их највише одушевљава?
- Искуства су ми веома пријатна. Велики број пријатеља смо стекли радећи овај посао. Потребно је поверење и разумевање, и јако ми је драго што смо део дивних догађаја и прослава. Децу највише одушевљава моменат кад угледају свог омиљеног јунака на торти. Тај тренутак је неописив – радост, усхићење, понос... Управо из тих разлога торта више не представља само дезерт којим ће се гости послужити, она представља испуњење жеље слављеника и главни догађај на рођендану.
Да ли имате помоћ других чланова породице? Колико су ваша деца укључена у процес прављења торти, да ли показују интересовање да учествују у мешењу, украшавању?
- Велику помоћ ми пружа Дарко. Гомилу ствари је преузео на себе и с обзиром на то да је задужен и за испоруку, он је тај кога људи знају и виђају. Децу не укључујем у процес прављења, јер је у питању озбиљан посао и ради се са храном. Кад немам посла око торти, знамо да се поиграмо заједно. Дора је већ почела да испољава свој таленат и више пута је успела да ме изненади. Пре пар дана је сама дошла до закључка да ће сиву боју направити мешањем две боје, тј. црне и беле, и јако је заинтересована за прављење фигура. Андреј је још мали, али се бори и покушава да направи и он нешто. Обично му направим основни модел нечега, па он додаје детаље. Јако воле да проводе време у кухињи и помажу у припреми ручка, пецива или неких посластица за нас.
Чије савете и моделе васпитања усвајате?
- Свака породица је мали свет за себе и свако дете је различито, па самим тим сматрам да је немогуће преузети нечије моделе васпитавања тако да у пракси то функционише. Трудимо се да децу усмеримо у исправном правцу. Сматрам да је добар савет увек добродошао и није ми толико битно чији је, колико ми је битно да је користан.
Како најрадије проводите време са својом децом?
- Слободно време најрадије проводимо на Ади. И Дора и Андреј добро возе ролере, тако да је право уживање гледати их како возе. Потребно је много физичке активности да би истрошили своју енергију. Дешава се да после пар сати желе да обиђу још један круг.
Шта је оно најважније што родитељи треба да предају свом детету, чему да га науче?
- Мислим да је најважније научити га да буде способан да се самостално сналази и да се бори за себе. Најсрећнија бих била ако израсту у срећне, испуњене људе који се труде да остваре своје снове.
Које су предности, а које мане посла који се ради од куће?
- И предност и мана је то што сте ту. С једне стране, не треба пуно времена да бисте стигли до посла, нема гужве у саобраћају, нема утврђеног радног времена, с друге стране не могу да не пожелим да изађем из куће, недостаје ми неки пут чак и гужва у превозу. Радно време никад не можете ускладити. Торту не можете отказати, јер самим тим поступком бисте упропастили нечије славље или испали непрофесионални. Лош дан, главобоља или нешто друго не могу одложити посао који чека. Посао је изузетно физички напоран и сви који мисле да је у питању лак посао, у великој су заблуди. Све мора бити организовано и завршено на време.
- Пре свега, посаветовала бих родитеље да направе издвојен простор у ком би могли несметано да обављају свој посао. Морате рачунати на то да деца траже своје, они желе да се играју, да питају, да траже, највише желе да учествују у томе чиме се бавите. Озбиљан посао се не може обављати на тај начин, па уколико не обезбедите свој кутак, очекујте да ћете веома брзо своје обавезе моћи да завршавате тек када децу сместите на спавање.
(Разговарала: Јована Папан)
Нема коментара:
Постави коментар