Нешто тражите?

уторак, 29. октобар 2013.

Како разумети тинејџера: Успон неандерталца

Искуство које проживљавају дечаци у тинејџерском добу умногоме је попут неке еволутивне дигресије. Током неколико година они скрећу с пута и враћају се назад, опонашајући наше изумрле рођаке неандерталце. Не само што постају длакавији, већ и постају опседнути својим прималним нагонима, често губе дар говора те користе рудиментарно брундање и повлаче се у своје пећине.


(Одломак из књиге "Тинејџери: како им поставити границе и при том сачувати живце", аутор: Најџел Лата, издавач: Психополис, Нови Сад. )

Међутим, направили бисмо велику грешку када бисмо из тога закључили да су дечаци једноставна створења – далеко од тога. Дечаци су подједнако сложени колико и девојчице, само што око тога не дижу фрку. Разлог због којег ти модерни адолесцентни неандерталци брундају и повлаче се у своје пећине није то што нису паметни колико и људи, јер јесу – исто као што су били и прави неандерталци. Разлог је то што просто не могу да поднесу све то брбљање.

Моја теорија је управо да преисторијски неандерталци нису изумрли зато што су их људи истребили, већ једноставно нису могли да поднесу замисао да и даље морају да трпе све то бесмислено наклапање.

Нема сумње да су дечаци и девојчице веома различити. Друкчије размишљају, друкчије се понашају, друкчије комуницирају и бирају сасвим различите путеве на свом походу одрастања. Сврха је овог поглавља о дечацима, као и следећег о девојчицама, да нагласи неке од тих разлика међу њима и да вас упути како можете да им приступите. Ако знате како ваша деца доживљавају свет, онда ћете бити много боље опремљени да прођете кроз тинејџерско доба тако да и ваше и њихово ментално здравље остане нетакнуто.

„Биће он добар“

Силија Лешли је 2005. објавила изванредну књигу под насловом Биће он добар (Celia Lashlie, He'll Be Ok: Growing Gorgeous Boys Into Good Men). Та књига је настала као крајњи производ подједнако изванредног истраживања названог „Пројекат доброг човека“. Током осамнаест месеци Лешлијева је интервјуисала дечаке из укупно двадесет пет средњих школа о томе шта чини „доброг човека“. Њена књига је јасна и прегледна, потпуно вам окупира пажњу и представља јединствен поглед изнутра на тинејџерски дечачки свет. Чињеница да ју је написала жена, по мом мишљењу је велика предност јер се по много чему чита попут туристичког водича кроз неку страну земљу. Ако имате синове и желите да научите нешто више о њиховом свету, од свег срца вам препоручујем да прочитате ту књигу.
Игром случаја, она је уз то и ужасно забавна.

Године и фазе

 

Док сам као студент психологије радио семинарски рад из развојне психологије, памтим да је у мојој групи било три „одрасла студента“ који су имали децу. Они су истакли неколико фаза код своје деце које се уопште нису поклапале са уџбеничким верзијама година и фаза. Никад то не заборављам и помало обазриво процењујем колико је развојна психологија заиста егзактна наука.
У том духу, овде ћу вам дати оквирни водич кроз године и фазе тинејџера. То је само груб водич, али сам у њему настојао да ухватим главне теме кроз које пролазе дечаци док иду својим путем. Неки почињу раније, други касније, али сви они на свом путовању користе отприлике исте стазе.
Док ово будете читали, имајте на уму шта смо говорили у претходном поглављу о развоју мозга. Јер, када та два поглавља будете спојили у целину, одједном ће вам много тога што дечаци у адолесценцији раде, а што вам испрва уопште нема смисла, бивати много логичније када добијете неке корисне окоснице помоћу којих ћете разумети шта иза њих стоји.

Рани неандерталци (од 11 до 13)

 

Млади тинејџери су неискусне зверке. Неспретни су и незграпни и јурцају за свим и свачим. Када не јурцају ни за чим, често се претварају да им је досадно. Њихово детињасто понашање смењује се са стидљивим покушајима мушкости. У овој фази су више налик на дечкиће који се играју одраслих него на мушкарце. Девојчице их фасцинирају и све више постају њихова опсесија. Проблем је у томе што не знају шта да раде када освоје неку од њих. На њихову срећу (а на жалост родитеља), младе девојке данас много директније показују дечацима шта им је чинити.

Ово је тренутак када полако припремани прагматизам, који је основни ритам у позадини живота сваког дечака, почиње гласно да се чује. Њихови рани покушаји осорности такође су врло рудиментарни. Ово је моменат када они најпре постају свесни да постоји пећина у којој се могу сакрити, али да ипак морају наставити да стално искачу из ње како би се уверили да сте ви, њихови родитељи, још увек ту. Теши их чињеница да сте заиста ту, али то често исказују превртањем очима и уздисањем, као да би хтели да кажу: „Зашто сте ви још увек овде?“
Рани неандерталац је усмерен само на забаву.
У овој фази су мајке склоне да се забрину, јер њихов некада привржени мали дечак почиње да се одваја од њих. Одједном више неће да се мази нити да показује нежност према другима. Мајке тада увек почну да брину да им син не одрасте у љутитог младића, да се не ода дрогама, да не почне да пљачка банке и да се не спетља са чудним младим женама које се облаче у црно и носе минђуше по целом телу. Мајке се тада забрину јер им није јасно зашто се њихов син одједном удаљава од њих. Иако млади неандерталац жели да га оставе на миру у сопственој пећини, његово понашање, сасвим супротно, често подстиче налет мајчине претеране бриге, што заузврат може изазвати низ љутих свађа ако се превише измакне контроли.
Очеви углавном не брину. Њима је јасно да је повлачење у пећину једноставно нешто што дечаци раде. Њима је јасно да у томе нема ништа чудно; просто се тако ради. Очеви знају да дечаци тада не желе да им мајка диже фрку, а то им и не треба. То, међутим, не могу да кажу јер би се иначе увалили у свакакве невоље. Уместо тога, покушавају да то наговесте изокола, и започињу дуги процес непрестаног мешања у однос између мајке и сина.
Неким чудом, очеви се управо надају да ће се у наредних неколико година њихови синови накратко спетљати са чудним младим женама које се облаче у црно и носе минђуше по целом телу. Они не желе да се њихови синови нужно ожене тим девојкама, али желе да мало проживе живот.
То је мушка ствар.

Средњи неандерталац (од 14 до 16)

 

Ово је период када се тинејџери понашају као тврдокорни неандерталци. Размишљају само о овде и сада, а комуникацију с родитељима најчешће сматрају за нешто што је најбоље избегавати. Живе по распореду у коме је важан једино последњи минут, јер у том минуту завршавају све своје обавезе. У овој фази, тинејџера излуђује што његова мајка има обичај да се узрујава због ситница. Никако му није јасно шта је то толико страшно у томе што је оставио баде мантил на поду. То му делује као превише безначајна ситница да би се око ње дигла толика фрка. Воли он своју мајку, али говори себи како једног дана, када на крају буде нашао неку рибу за озбиљну везу, нема шансе да је пусти да му говори шта да ради са својим баде мантилом. Воли он свог оца, али се пита зашто он једноставно не каже својој риби да се смири и остави тај глупи баде мантил на поду. Сви тинејџери су тада помало разочарани што се отац не супротставља мајци због баде мантила и говоре себи како они никада неће бити такви. Када се коначно буду осамосталили, остављаће свој проклети баде мантил где год им се ћефне.
Аха, сигурно.

Средњи неандерталци много спавају, гледају порнографију на интернету и једу као да у желуцу имају црну рупу. Одрасла особа гледа у векну хлеба и види недељу дана; средњи неандерталац гледа у ту исту векну и види један оброк. Образовање им постаје све важније и они почињу да осећају притисак тога. Родитељи се узрујавају зато што њихов син делује као да баш и нема неки план, али он зна да у његовим годинама нико нема неки план. Можда он зна шта хоће да ради, али му је мрско да о томе прича, јер не жели да испадне глуп ако у томе не успе. Страх од неуспеха сакрива дечачке снове. Има он своје снове, али их чува у тајности.
Средњи неандерталац је архипрагматичар, и та особина ће га пратити до краја живота, иако ће се с годинама донекле ублажити и угладити. Средњи неандерталац све процењује с једног становишта: Шта ја имам од тога? Потребно му је да увиди своју непосредну корист. У супротном губи интересовање готово истог трена. Ако мисли да нешто нема сврхе, одлази даље не часећи ни часа.

Девојке му јесу важне, али не колико и другови. Лојалност је у основи његовог друштвеног живота. Она се често исказује као задиркивање, ударање и гуркање, али ту је у потпуности реч о лојалности. Модерни неандерталац ће се можда ругати наивном младићу који се придружио некој групи да би се борио у неким ратовима и рећи да он то никада не би урадио, али чак ни модерни неандерталац неће оставити своје другове да се сами суоче са непријатељем. Јасно му је да мушкарац побеђује, и губи, са својим пријатељима.

Средњи неандерталац има сопствену филозофију. Можда она нема много смисла, али он ће је се чврсто држати и жестоко ће је бранити. Он никада не греши, само га други погрешно разумеју. Себе доживљава као да је висок петнаест метара и да га сабља не сече. Никада неће одустати од својих уверења, већ ће радије бесно одјурити и залупити врата своје собе. Потом ће се дурити и слушати, врло гласно, неку музику коју ви не подносите.

У том раздобљу привлачиће га ризик, као да негде дубоко у себи осећа свраб који мора да почеше. Тражиће шта би испробавао како би одагнао досаду из свог живота. Мрзеће досаду, а неко време ће деловати као да је посвуда налази. У својој потрази за новим и узбудљивим искуствима, биће склон непромишљеним поступцима и управо опасним. Његови родитељи углавном неће сазнати ни половину од свега учињеног. Тако вам је то са неандерталцима одвајкада.
Мајка средњег неандерталаца себе често затекне како се бори против каменог зида равнодушности. Она се сећа прича за лаку ноћ и цвећа које је пре тек само неколико година затицала на свом јастуку и пита се ко је тај високи, длакави, натмурени странац. Бори се да схвати где је нестао њен мали дечак. Она само жели да загрли тог чврстог младића и каже му да га воли, али он је углавном не пушта ни да му се приближи.

Понекад се ипак деси да је пусти, али само на трен. Можда изненада спусти главу на њено раме, или је загрли без разлога. То мајку испуни јаловом надом: поверује да јој се вратио њен мали дечак и да ће све бити као што је некада било. Свакој мајци потом буде страшно тешко када је син у следећем тренутку одгурне и преврне очима ако она покуша да га поново привуче у загрљај. 

Мајка средњег неандерталца често прави грешку тако што покушава да све своје бриге разреши разговором. Она гура и притиска, испипава информације. Тиме постиже мало шта осим да редовно разљути свог средњег неандерталца. Он тада најчешће плане и каже јој нешто грубо, што изазове даљи конфликт. За мајке је то тежак период, који ће их силно искушавати.
Очеви су сад већ стекли прилично искуства у непрекидном посредовању између мајке и сина. Ако су вештину добро савладали, вероватно ће многе ватре угасити пре него што се распламсају и начине већу штету, а ако нису, само ће погоршати стање. Очеви који нису успешни у том сталном посредовању увек стају на погрешну страну и често сами себе увуку у сукоб, уместо да преузму контролу.

Раздобље средњег неандерталца је доба у којем се виде први стварни знаци човека који ће настати. Њему ће и даље забава бити на првом месту, али иако можда изгледа као да увек живи искључиво у датом моменту, у њему ће расти свест о томе да његови поступци дефинишу њега какав јесте и какав ће човек бити. Он свакога дана прави изборе – то можда није очигледно, често чак ни њему самом, али је ипак истина.

Касни неандерталац (од 17 до 19)

 

Често се јавља упадљива разлика између касног неандерталца и ранијих фаза. То се по правилу доживљава као постепено повећавање смирености, осећаја свог идентитета и сврхе. То не значи да је код касног неандерталца све до краја развијено, јер углавном није, али постоји све јачи осећај да он барем зна каква питања жели да поставља. Није толико реч о томе да зна одговоре колико о томе да зна у ком правцу да гледа. Његов хоризонт је још увек узак, али барем се не завршава на врховима његових ножних прстију.

Касни неандерталац све снажније осећа да ће ускоро стајати на својим ногама и живети живот онако како сам изабере. То му доноси извесну озбиљност у намерама које ће, иако можда неће увек бити спроведене у стварно прегнуће, ипак његовим родитељима пружити неку дозу утехе.
Он ће полако изнова откривати језик и почеће да повезује речи у читаве реченице. Можда вам неће откривати шта му лежи на срцу (за то му служе девојке и другарице), али ће свакако почети слободније да разговара.

У тој фази мајке могу дозволити себи да поверују како ће с њиховим сином заиста све бити како треба. Оне ће и даље бринути, али ће барем стећи први голуждрави осећај да ће њихов син заиста бити добро. Тада ће се по други пут суочити са разорним сазнањем да ће њихови синови поново напустити гнездо, исто као и када су кренули у школу. Једино што овог пута то неће бити само од девет ујутру до три по подне; овога пута ће то вероватно бити заувек. Мајке такође знају да момци иду за девојкама, те да постоји могућност да се заљубе у неку девојку из друге државе и да оду код ње, будући да девојке углавном теже да остану близу своје породице.
У том тренутку мајке почињу да мисле како чак ни нека чудна млада жена која се облачи у црно и носи минђуше по целом телу и није тако лоша прилика ако живи у истом граду.

Очеви у овој фази исто тако доживљавају промену у свом односу са синовима. Поносни су што њихов дечко сада постаје прави мушкарац, али су и тужни што ће напустити чопор да би заузео сопствену територију. То је неопходно, али и помало тужно.
Убрзо након тога, и очеви и мајке понекад схвате да њихова деца немају хитне планове да напусте дом. Неким чудом, празно гнездо одједном може почети да делује некако препуно. Они схвате да деца заправо напуштају кућу све касније и касније и тада им сине да прави проблем заправо може бити како натерати децу да оду. То их збуњује, али – будући да су већ до тада стекли дугогодишње искуство са осећањем збуњености – не мора нужно да им смета.

Рани хомо сапијенс (прва година ван куће)

Важно је напоменути да момци, када напусте породични дом, често постану потпуни идиоти. Прва година ван куће углавном је обележена непрестаним журкама и другим ништавним активностима. Изгледа да је то постало савремени обред иницијације у свету где су мушки обреди иницијације умногоме изашли из употребе. Време се проводи у безумним походима на опијање и девојке.

И сам сам своју прву годину ван куће провео на универзитету опијајући се петком, суботом и недељом. Такође смо имали и „друштво за опијање понедељком поподне“, а неко време и „друштво за опијање средом поподне“. Након читавог полугодишта таквог темпа, одустали смо од среде јер једноставно нисмо постизали ништа друго да урадимо. После неког времена смо и сеансе понедељком проредили на сваку другу недељу. Грозим се кад помислим које сам количине алкохола пио током те године (у мањој мери и током наредне четири године), а да се нисам препустио том пороку, колико бих (можда) био паметан. Прилично сам сигуран да бих пронашао неколико заиста важних открића.

Најранији хомо сапијенс ће све то преживети и на крају ће се скрасити и средити. У споменутој књизи Цилије Лешли постоји сјајан цитат једног дечка који је, на питање да ли је икада намеравао да смисли шта ће урадити са својим животом, одговорио: „Не.“ Када га је ауторка потом питала како ће онда средити свој живот, рекао је: „А, па то је лако. Имаћу око двадесет пет година и поред мене ће проћи нека риба која страшно добро изгледа. Она ће имати одличан план, а ја ћу се само прикачити за њу.“

Када сам то прочитао, насмејао сам се и одмахнуо главом помисливши какве све лудости клинци изговарају. Затим, када сам застао и стварно размислио о томе, схватио сам да је тај момак прилично добро описао управо оно што сам и сâм урадио. Имао сам нешто мање од двадесет пет година када је поред мене прошла моја згодна риба и сам сам се исто тако прикачио за њу.

По мом мишљењу, ово истиче дубоку мудрост мушког прагматизма. Зашто бисмо се мучили са смишљањем плана, када жене проводе толико времена размишљајући о томе?
Само пронађите једну добру жену и искористите њен план.



Pin It Now!

Нема коментара:

Постави коментар

Блог о лепим стварима за децу - дизајну, дечјој одећи и моди, играчкама, беби опреми, књигама и сликовницама, филму и позоришту за децу